Penjem se na prste i podižem mobilni da uslikam ljude oko sebe. Nadam se da će mi snimak pomoći da vidim koliko nas je na startu maratona, ali je nemoguće utvrditi. Reč je verovatno o desetinama hiljada.
Prilično sam pogubljen. Na prvom mestu jer mi je ovo tek drugi maraton i znatno je drugačiji početak u odnosu na Noćni maraton u Novom Sadu tri meseca ranije, gde sam započeo trku sa tek par stotina takmičara. Ovde imam dodatni strah da li stojim na pravom mestu, da nije ovo možda čekanje za polumaraton. Ubrzo utvrdim da nije, na dobrom sam mestu, ali važnije pitanje je da li sam ja dobro. Prethodne noći sam katastrofalno spavao, sveukupno ne više od dva ili dva i po sata. A učinio sam sve što je bilo u mojoj moći da ne bude tako. Skoro nedelju dana sam ranije legao i ustajao. Prethodnog dana sam bio na nogama već u osam i satima šetao po gradu ne bih li se izmorio. Uveče sam uz špagete sa pestom popio i dva piva u želji da mi i ona pomognu da se uspavam. Legao sam oko 23 časa i sve je išlo ka tome da ću lepo zaspati pre ponoći, ali onda je mozak krenuo da me sabotira i unosi nemir. U Beču sam sam, nije tu Jasmina i najveći strah mi je, baš zato što je sve na meni, da se neću probuditi na vreme. Desetak dana ranije imao sam košmar da sam se uspavao za početak maratona i u snu ja izbezumljeno trčim ka startnoj liniji, pokušavam da utvrdim da li mnogo kasnim, koliko sam snage izgubio i u kom pravcu treba da idem ne bih li stigao ostale maratonce. Ovo je prvi put da sam u inostranstvu na maratonu, velik je poduhvat, nije ni mali trošak, i mogu da istolerišem sve što mi se može desiti na trci, u krajnjem slučaju mogu maraton i da ne završim, ali panika me hvata pri pomisli da ću se uspavati i propustiti ga. I tako sam se vrteo po krevetu, kad god bih krenuo da tonem u san, pitao sam se da li ću čuti alarm, što bi me momentalno razbudilo. Što je više vremena prolazilo, bivao sam sve nervozniji. U nekom trenutku sam ubedio sebe da i ne moram da spavam, da će mi značiti i da samo žmurim. Kako to često biva, kada sam izgubio svaku nadu da ću zaspati, utonuo sam u san pred samu zoru i kad sam se ujutru pogledao u ogledalu, uplašio me je prizor mojih podočnjaka i zakrvavljenih očiju. Sjajan način da se započne dan u kom planiram da istrčim maraton, pomislio sam.
Približava se početak trke, ljudi oko mene se zagrevaju što i ja činim, proveravam telefon i uključujem plejlistu koju sam ranije sačuvao na Spotify. Opredelio sam se za hip-hop devedesetih i načinio plejlistu od oko pet sati, koliko sam očekivao da ću trčati. Iako možda nije reč o mojoj omiljenoj muzici, pretpostavio sam da će mi tokom trčanja prijati taj ritam, praćen dozom nostalgije koju neke od tih pesama nose. A kad smo kod pesama i nostalgije, oficijalni DJ pred sam početak trke pušta pesmu benda Europe “The Final Countown”, od koje se momentalno naježim dok gruva svuda oko mene. Kakva pesma, kakva melodija, pa još i tekst, doduše banalan, ali toliko primenljiv na odbrojavanje do početka trke. I ljudi oko mene reaguju na ovaj stari hit, vidim da svima prija, kao da smo živnuli i jedva čekamo da krenemo sa trčanjem. I onda je, što bi rekli naslovi na portalima, usledio šok. Odmah nakon „Final Countowna“, sa zvučnika se čuje Štraus i “Na lepom plavom Dunavu”. Čudan je prelaz sa Hard roka na klasiku, ali mi prija jer smo u Beču, a i start trke je na samom početku dugačkog mosta i prvih nekoliko stotina metara će se trčati upravo iznad Dunava. Koji možda više nije toliko lep i plav, ali ko sam ja da mu sudim.
Trka je konačno počela i lagano krećemo preko mosta. Sa obe strane je publika koja maše i most deluje impozantno, kao i neka prelepa crkva koja se nalazi sa njegove druge strane, koju sada, iako sam prethodno bio nekoliko puta u Beču, prvi put vidim. Zanimljivo je tokom prvih nekoliko stotina metara videti kojim tempom trče ljudi oko vas. Neki odmah ubrzavaju i trude se da prestignu druge, što nije lako kad su trkači zgusnuti, dok većina trči sličnim tempom. Delovao mi je da je dosta lagan, ali sam nakon prvog kilometra video po prolaznom vremenu da sam trčao nešto brže nego što sam planirao. Ponela me je euforija ljudi oko mene i publike koja vas bodri, tako da se od drugog kilometra trudim da malkice usporim. Dakle, još 41 put ovako i na cilju sam, pomislio sam.
Prosečna temperatura u septembru je ok, ali ovo nije prosečan dan
Osim velike neispavanosti, koja još uvek nije uzimala danak, druga stvar koja me je veoma brinula bili su vremenski uslovi. Maraton, koji je trebalo da se održi na proleće, pomeren je zbog korone na 12. septembar. Kada sam se dva meseca ranije prijavljivao, guglovao sam prosečne temperature u Beču u septembru i video da je očekivana temperatura za to doba godine oko 15 stepeni. Mislio sam, neka bude i tri-četiri stepena više, i dalje to nije ništa strašno. Ipak, kako se maraton približavao, sve sam češće gledao vremensku prognozu i plašile su me brojke koje mi je moj telefon pokazivao. Za taj dan bilo je najavljeno 25 ili 26 stepeni. Tešio sam se da trka počinje rano ujutru i da je to vreme koje se očekuje u 14-15 časova, dakle nakon završetka maratona, što će reći da će u vreme trčanja ona biti nešto manja, ali s druge strane, ovo može da bude uteha polumaratoncima koji mogu da trku završe do 10 prepodne. Svima koji trče maraton, osim ako nisu ekstremno brzi, ne gine trčanje u podne, što je po ovom vremenu najveći neprijatelj kog možete da imate.
Ubrzo stižemo do Pratera, gde skrećemo sa ulice i trčimo kroz predivan park. Hladovina je, staza je ravna, a iluziju da sve držim pod kontrolom i da će sve biti u redu, stvara činjenica da sam na nekom trećem ili četvrtom kilometru i da ne osećam bilo kakav umor. Jedino mi smetaju table sa brojem kilometara. Ne one koje se odnose na kilometre koje sam prešao do sada, već one koje nas obaveštavaju o nekoj budućoj kilometraži. Konkretno, kada ugledate tablu na kojoj piše da ste prešli sedam kilometara, nedaleko iza nje je tabla sa brojem 37 jer trasa trke ponovo ovuda prolazi pred sam kraj. U situaciji kada ste istrčali sedmi kilometar, do momenta kada ćete preći brojku 37, deluje kao da vas deli čitava večnost. Ceo jedan život. Pitam se kakav ću biti kada kroz nekoliko sati ponovo budem ovde, na pet kilometara do cilja. Da li ću trčati ili hodati? Voleo bih da mogu da se vidim, da znam šta me čeka, ali kao i u svakom maštanju o putovanju u budućnost i gledanju starije verzije sebe, plaši me pomisao šta bih mogao da ugledam. Poput deteta krećem da maštam, zamišljam kako bi bilo kada bih imao neki teleport koji bi mogao da me ostavi na istom ovom mestu na tridesetsedmom kilometru i da sa ovom snagom završim maraton.
Lepote su oko nas, ali ko ima snage da ih gleda?
Ni hladovina ni park ne mogu da traju večno i nekoliko kilometara kasnije trasa maratona ide ka centru grada. I tu već kreću prve krize. Ne samo kod mene, tokom trčanja sam video šestoro ili sedmoro onesvešćenih ljudi. Samo bih protrčao pored njih, jer su svakome od njih već ukazivali pomoć. Nekad su pomoć ukazivali trkači, nekad prolaznici, a najčešće je tu već bila ekipa hitne pomoći. Videti onesvešćenog maratonca, u trenicima dok se i vi sami borite sa iscrpljenošću i jakim suncem, ozbiljan je znak za uzbunu i prilično ume da poljulja samopouzdanje koje je nakon desetak i više kilometara svakako već malo uzdrmano. Tog popodneva, dok sam nakon maratona odmarao u iznajmljenom stanu i skrolovao društvene mreže, pročitao sam da je jedan polumaratonac preminuo. Imao je 40 godina, godinu dana manje nego ja. Ne mogu da tvrdim, ali kada sam vratio film, mislim da sam prošao pored njega. Od svih ljudi koji su ležali onesvešćeni, jedan je zastrašujuće delovao. Uopšte se nije pomerao i vrlo je moguće da sam na svom drugom maratonu video čoveka koji je umro dok je pokušavao da ostvari svoj trkački cilj. Pitao sam se kasnije kako bih reagovao da sam to znao tokom trčanja. Na koji način bi to uticalo na meni i da li bih možda i sam odustao u nekom trenutku?
Na nekom smo 14-15. kilometru i trčimo kroz jednu od meni omiljenih ulica u Beču – Linke Vincaile. Kako sam studirao Istoriju umetnosti, a jedan od omiljenih predmeta mi je bila Istorija arhitekture, ova ulica mi je značajna i uvek je posetim kad sam u tom gradu, jer se u njoj nalazi Paviljon secesije, a nedaleko od njega i dve stambene zgrade arhitekte Ota Vagnera, dva čista remek dela ovog stila. Sve tri građevine mi se nalaze sa desne strane i gledam ih. Bez obzira na umor, to je jače od mene, glava se sama okreće da makar ovlaš baci pogled, ali pogled je mehanički, ne upijam na pravi način ono što vidim. Teško je prepustiti se estetskom uživanju dok trčite maraton, pogotovu kada vam sunce bije u glavu. Imam kačket i on me delimično štiti, ali sunce je prejako, a kao za inat u toj ulici skoro da nema nikakvog hlada. Ako i naiđem na hladovinu od neke krošnje, ona je mala, svega nekoliko metara, pa sam u iskušenju da malo usporim, ali odustajem od toga, jer neću time mnogo toga dobiti. Organizacija maratona je dobra, na svakih nekoliko kilometara se nalaze česme, i to po sedam-osam mobilnih česama sa predivnom ledenom vodom. Oko struka imam pojas na koji su nakačene dve čuturice i kako dosta tečnosti unosim, često zastajem da ih napunim. Činim skoro sve što mogu da umanjim posledice trčanja po toplom danu, ali to i dalje ništa ne mora ništa da garantuje.
Stižemo do Šembruna, koji je sa leve strane i vidimo ga u daljini, dok mi skrećemo desno. Staza se tu blago penje, ali se nazire poneki hlad pa nije toliko strašno. Pomislio sam na svog drugara Edina, koji živi u Beču skoro 30 godina. Dva dana ranije sam se video sa sa njim u Pita Werku, mestu sa sjajnim pitama koje drži u ulici Marijahilfeštrase. Rekao mi je da trasa maratona prolazi pored tog lokala, da će biti u bašti i da će mi dati banane i flašu vode. Nije znao da mi kaže na kom ću otprilike kilometru tuda proći, ali mi je rekao da čim vidim Šembrun, nedugo zatim prolazim pored njega.
Trčimo njegovom ulicom, znam da će mi lokal biti sa desne strane, pažljivo gledam i ubrzo vidim poznato mesto i poznatog čoveka koji sedi u bašti. Gde si Edine, proderem se i on se iskreno oduševi što me vidi. Pružim mu ruku i nameravam da nastavim da trčim, sasvim mi je dovoljno bilo da vidim nekog poznatog, kad mi on kaže da stanem i krene iz kese da vadi banane i vodu. Uzmem jednu bananu, na vodi se zahvalim jer imam pune čuture. Kako mi se u tom trenutku ne jede banana, a nezgodno mi je da trčim dok je držim, zadenem je za pojas, kao što sam kao klinac radio sa kaubojskim pištoljima. Pružim mu još jednom ruku, on mi poželi sreću i nastavim dalje.
Sigurno će sve biti u redu. Valjda.
Naredni kilometri, neki 18. i 19. bili su možda i najlakši deo staze. I dalje se trčalo kroz dugačku Marijahilfeštrase, koja se sve vreme spušta. Nizbrdica kilometrima traje, pritom je tom delu i dosta hladovine, tako da sam u tim trenucima poverovao da su čuda ipak moguća i da ću, bez obzira na vreo dan i moju neispavanost, uspeti da nekim normalnim tempom privedem trku kraju. Iz ovom kratkog optimizma me je momentalno vratio prizor još jednog maratonca koji je ležao onesvešćen.
Dolazimo na ravninu, pred nama je veliki Trg Marije Terezije na kojem se nalaze dva impozantna identična muzeja. Hladovine opet nigde nema, a predamnom je onaj trenutak kada imate dva putokaza – 21km i 42km. I, u kakvoj god da si kondiciji, ne može a da ti ne prođe kroz glavu da bi ti život bio mnogo lakši kada bi skrenuo ka broju 21, istrčao još nekoliko stotina metara, uzeo medalju i seo da odmaraš. Većina ljudi skreće, do tog račvanja nas je i dalje bilo dosta na stazi, ali kako nastavljam pravo, prateći u tom trenutku zastrašujuću brojku 42, vidim već posle nekoliko desetina metara da se broj trkača drastično osuo. Normalna većina je skrenula desno, dok mi ostali nastavljamo da trčimo i to, ni manje ni više, nego još ovoliko koliko smo već pretrčali.
Naredni kilometri mi, za divno čudo, ne padaju toliko teško. Kao da mi prija samoća na stazi. Dešava se da ispred sebe na pedesetak metara vidim tek dvoje-troje ljudi, kad se okrenem vidim da i iza mene nema nikog nekoliko desetina metara. I publike skoro da nema, tu i tamo neki prolaznik baci pogled, ali uglavnom ste sami, kao na treningu. Na 23. ili 24. kilometru se dobro osećam i još jednom počinjem da verujem da će sve proći dobro. Prošao sam više od pola, sve ide po planu, i uprkos problemima, dobro sam spreman i uspevam da ih savladam. Sve će biti kako treba, pomislio sam. Ubrzo će se ispostaviti da sam to pomislio poslednji put na tom maratonu.
Dolazim do 27. kilometra, čuturice su skoro prazne, vidim česme i zastajem da natočim vodu. Kad sam sa tim završio, ponovo krećem da trčim, ali već nakon nekoliko koraka kao da me je neko udario bejzbolkom po nogama. Odjednom su otežale, kao da na njima imam tegove. Pokušavam nekoliko metara da trčim uprkos bolu, ali shvatam da ne mogu jer počinjem i teže da dišem. Odlučujem da malo hodam. Rezonujem da neću dugo hodati, možda 300 metara i da će mi to prijati da se malo odmorim i skupim snagu za naredne kilometre. Sve ovo u teoriji prilično dobro zvuči, ali u praksi na maratonu često ne bude sve kako ste zamislili. Ono što je delovalo kao pauza koja će mi prijati, zapravo je bio početak moje bečke agonije.
Iskreno jadanje zbunjenom volonteru
Šetnja je bila nešto duža nego što sam mislio, ali ipak nastavljam da trčim, i to činim narednih par kilometara, ali sve vreme sam svestan da to više nije ono trčanje od pre pola sata. I muzika počinje da mi smeta, ono što sam zamislio kao pesme dobrog ritma koje će mi podizati raspoloženje, u nekom trenutku su postale samo buka koja me nervira. Kako se dosta znojim, slušalice samo što mi ne ispadnu, što me dodatno iritira, tako da ih skidam i to je bio poslednji put da sam praktikovao trčanje maratona sa bilo kakvom muzikom. Tokom treninga i dalje to radim, uživam da dok trčim slušam dobru muziku ili neki zanimljiv podkast, ali na samoj trci volim da osluškujem sve što se oko mene dešava, a na prvom mestu da čujem disanje i zvuk svojih koraka.
Staza nastavlja po nekom bulevaru, nedaleko se nazire Ernst-Hapel stadion, poznatiji kao Prater stadion, i tu je opet frustrirajuć deo trke jer se vi krećete u jednom smeru, a sa druge strane ulice, u kontra smeru, vidite maratonce koji su nekoliko kilometara ispred vas. I osetite kako im zavidite, možda ne toliko na brzini, koliko na činjenici da do cilja imaju koji kilometar manje od vas. Dodatno je deprimirajuće što na stazi ne vidite nijedno drvo dokle god vam pogled seže. Stajem da se rashladim, na dosta punktova se nalazi ledena voda u ogromnoj posudi, koju trkači koriste tako što skinu kačkete, potope ih u nju, i nastave da trče rashlađene glave. Sve ovo veoma prija, ali osećaj je kratkoktrajan, već nakon jednog minuta vi ste i dalje podjednako sami, podjednako umorni i što je najvažnije, podjednako imate utisak da ćete kolabirati. Dok kvasim kačket momak koji tu volontira, nema više od 18 godina, govori mi kako je još malo ostalo. I zaista, na 30. sam kilometru i dvanaest kilometara iz ugla nekog ko tog dana nije trčao možda ne zvuči preteće, ali imam potrebu da odgovorim na ovo opšte mesto koje je izgovorio, ma koliko on to učinio iz najbolje namere, i zadihano mu kažem “it’s so fuckin’ hot”. Klima glavom, zatečen je, kao da sam ga doveo u nezgodnu poziciju da sad treba da mi kaže nešto što će mi pomoći, ali jasno je da meni nema pomoći, najveći mudraci u tom trenutku ne bi mogli ništa pametno da mi kažu i ne znam ni zašto sam uopšte imao potrebu da sa tim momkom podelim svoj očaj. Valjda je to neki ljudski poriv da podeliš bol sa drugim, makar to bio neki nepoznat klinac koga vidiš tad i nikad više.
Moja velika sušna bečka noćna mora
Ulazimo u veliki park, nekako trčim do table koja obeležava da sam prešao 31 kilometar i tu shvatam da ne mogu dalje tim tempom. Odlučujem da hodam, racionalizujem da je sasvim dovoljno da hodam jedan kilometar i da nastavim sa trčanjem kod table 32. Prija mi šetnja, osećam kako se regenerišem, noge mi i dalje bride, ali bolje dišem, međutim kad stignem do table sa brojem 32, shvatam da nema šanse da mogu ponovo da trčim, te odlučujem da još neko vreme šetam. Staza je široka i ravna, drveće je moćno, ceo park odiše spokojem i što mu se više prepuštam, sve mi je teže da se vratim u trkački mod. Najradije bih se izvalio na neku klupu, gledao krošnje i slušao cvrkut ptica. Nekoliko meseci kasnije gledaću na Netflixu dokumentarac o Eliudu Kipčogeu, prvom čoveku u istoriji koji je istrčao maraton ispod dva sata, i shvatiću da je on trčao upravo po toj stazi. Nije mi tada bio poznat taj podatak, znao sam samo da je neki kenijski maratonac čudnog prezimena istrčao najbrži maraton na svetu. Čak mi je promakao i podatak da se to desilo u Beču, a pogotovu da je to bilo baš na ovom mestu. I ima neke ironije u činjenici da sam učestvovao u maratonu čija se staza nekoliko kilometara preklapa sa trasom najbržeg maratona u istoriji, koja je pritom potpuno savršena, a da sam upravo na toj deonici imao najmanje snage od početka svog bavljenja trčanjem.
Nije nikakav problem neko vreme hodati tokom maratona, pogotovu ako si početnik u toj disciplini. Ipak, postoji nešto što jeste problem – ako tokom hodanja počneš da upadaš u apatiju. Dok sam šetao, krenuo sam da računam koliko još kilometra imam do cilja i da li ću uspeti da stignem u predviđenom roku od šest sati, čak i ako do kraja budem sve vreme hodao. Shvatam da ću verovatno uspeti i onda kreću kalkulacija i preterana racionalizacija, koje polako počinju da me dovode do apatije. Pre bečkog maratona sam se nadao da ću trčati oko pet sati ili koji minut duže. Na svom prvom maratonu u Novom Sadu imao sam vreme 5:17 i cilj mi je bio da ovo vreme poboljšam barem za desetak minuta. Dok sam šetao po stazi kojom je Kipčoge leteo, krenuo sam da objašnjavam sebi da moj primarni cilj svakako neće biti ispunjen, to sam već tada sa sigurnošću mogao da tvrdim, čak mi je postalo jasno da ni lični rekord neću poboljšati. I onda sam počeo da razmišljam kako mi nije previše bitno da li ću maraton završiti vremenom od 5:25, 5:30 ili 5:35. Moj mozak, koji me je prethodne noći namučio kada mi nije dao da spavam, ponovo je radio protiv mene. S jedne strane, zaista nije od krucijalne važnosti da li će čovek biti 5-10 minuta brži ili sporiji, najvažnije na maratonu jeste da se trka završi, pogotovu ako vam je to prvo ili drugo takvo iskustvo. Međitim, postoji i jedno veliko “ali”. To “ali“ kaže da je od krajnjeg vremena mnogo važnije kako se trkač oseća. Kakav je na samoj stazi, pa samim tim, kakva će mu biti i uspomena na datu trku. Da sam narednih kilometara više trčao, bio bih brži za pet, osam, možda i 11 minuta, što u nekom suštinskom smislu ništa ne bi promenilo. I dalje bi to bilo za maraton prilično slabo vreme, slabije od mog prethodnog. Jedino što bih se ja bolje osećao. Možda ne tokom trke, zapravo bilo bi mi teže, ali kasnije, kada bih se u mislima vratio na taj maraton, bio bih ponosan na sebe što se nisam prepustio letargiji, već podigao glavu, stisnuo zube i borio se do samog kraja. Ovako imam neku nelagodu, neki neprijatan osećaj, koji traje i sad kad ovo pišem, a prošlo je skoro godinu dana od tada, jer su mi prva ascocijacija na bečki maraton upravo ti kilometri i pred očima imam sliku sebe kako mrzovoljno šetam kroz predivan park.
Podrška je važna
Nešto kasnije ipak dolazi do obrta. Doduše, prekasno. Pred kraj tog parka, u publici sam video petoro-šestoto momaka i devojaka od 17-18 godina. Stajali su ispred neke kuće, pretpostavljam da neko od njih tu živi, i imali su pored sebe bluetooth zvučnik sa kog se glasno čula muzika. Malo su đuskali, malo mahali maratoncima. Prošao sam pored njih i uzvratio im pozdrav, da bih nekoliko minuta kasnije čuo iza sebe muziku koja mi je bila sve bliža i ubrzo shvatio da su to ti isti klinci, koji trče sa zvučnikom i bodre nekog trkača njihovih godina. Tada mi je postalo jasno da oni nisu tek tako stajali, očigledno su imali plan da sačekaju drugara i da trče uz njega tokom poslednjih nekoliko kilometra. Na prvi pogled deluje da je vođa u društvu jedna simpatična devojka duge plave kose koja nosi zvučnik, malo trči, malo đuska dok trči i ohrabruje ostale učesnike, ali i maše publici, pa i među njima pravi dobru atmosferu. Muzika je glasna, u pitanju remiks hita ABBA “Gimmie, gimmie, gimmie” i taj ritam je toliko zarazan da se još nekoliko maratonaca, uključujući i mene, grupiše blizu zvučnika i neko vreme zajedno trčimo. Zapravo se šlepamo uz podršu koju klinci ukazuju svom drugaru, ali nisu nam zamerili. Podrška na maratonu ne može da se istroši ako se podeli na više ljudi, čak postane i veća što je više ljudi uključeno.
Neko vreme sam trčao sa njima, ali sam onda odlučio da još malo šetam. Ako su kinci i njihova muzika bili trenutna injekcija, posle nekog vremena je prošlo njeno dejstvo i vratio sam se u onog istog sebe kakav sam bio u parku. Približavam se tako 42. kilometru, pa odlučujem da poslednjih nekoliko stotina metara trčim. Loš mi je osećaj da šetajući prođem kroz cilj i koliko god sam ponovo mrzovoljan i apatičan, stiskam zube i nastavljam da trčim. Približavam se cilju, trešti neka muzika, publika tu i tamo aplaudira, ne previše. Skromna podrška za skromnu trku.
Ipak, dok nekoliko minuta kasnije sedim na zidiću i pijem bezalkoholni Erdinger, koji je bio jedan od sponzora trke, razmišljam kako sam ipak srećan što sam, kako god, završio trku. Iako vreme na mojoj aplikaciji pokazuje, slobodno mogu reći, sramotnih 5:36. Svestan sam da se trke neću sećati sa osmehom, želim da verujem da će ovo biti moj najgori maraton, ali opet, koliko god da je loš, makar sam došao do kraja. A nije da nisam bio u iskušenju da odustanem. Ta misao mi je itekako bila u glavi u nekoliko navrata, pogotovu kada sam na dvadeset i nekom kilometru shvatio da prolazim svega par stotina metara od svog smeštaja. Sedeo sam još neko vreme kod cilja i gledao ljude koji su završavali. Ima nečeg prijatnog u pomisli da nisi najgori. Kao kad u školi na kontrolnom dobiješ 2-, iako si očekivao veću ocenu, a onda shvatiš da ima i dosta kečeva. Uslikao sam jedan selfi sa medaljom, pronašao kamion sa stvarima koje sam pre trke ostavio, presvukao se i lagano krenuo ka metro stanici.
Narednih nedelja dobio sam nekoliko mailova od organizatora u kojim mi nude da kupim paket svojih fotografija sa maratona. Da bi zainteresovali trkače, poslali su snimke u lošoj rezoluciji, ispresecane vodenim žigom, a paket od nekoliko fotografija je koštao preko 50 evra. Nisam nikad odgovorio na te mailove. Ne samo zbog cene, nisam želeo da imam fotografije koje će me vraćati na taj maraton. Iako sam na jednoj dobro delovao. Snimljena je pred sam cilj, na njoj trčim, fotograf me je uhvatio u dobrom pokretu, delujem fit, samouvereno, i ona bi lako mogla da zavara nekog da je u pitanju prilično ozbiljan maratonac koji je bez većih problema savladao još jednu trku. Problem je samo što znam celu priču.
