Relativno kasno sam počeo da trčim. Sa 37 godina sam istrčao svoj prvi polumaraton. Imao sam 41 godinu kad sam se prvi put oprobao u maratonu. Ubrzo je usledio drugi, zatim i treći, i tada sam već odlučio da beležim svoja maratonska iskustva. Na prvom mestu zbog sebe. Što je više maratona sećanje bledi, uspomene se mešaju. Poželeo sam da kroz ove tekstove otrgnem od zaborava iskustva sa raznih trka. Spremanje za maraton i trčanje istog suviše je veliki napor da bih dozvolio sebi da mi se u jednom trenutku sećanje svede samo na medalju i fotografije sa cilja.
Imao sam sreću da sam maratone trčao u lepim i zanimljivim gradovima. Jedan od najlepših načina da se neki grad upozna je upravo kroz trčanje maratona, pa sam poželeo da što slikovitije prenesem atmosferu sa tih trka. Zato sam ovo zamislio kao neku vrstu maratonskog putopisa. Kakav je grad kroz koji sam trčao, kakva je staza, publika, šta se sve dešavalo oko mene, ali isto tako kroz šta sam sve prolazio tokom maratona. Šta mi je sve bilo u glavi na 15, 30, ili 40. kilometru.
Nadam se da će ljudi koji trče, ili planiraju da se oprobaju u ovoj discipilini, pronaći neki koristan savet. Istovremeno, oni koji ne nameravaju da trče, možda kroz ove tekstove dođu do odgovora na pitanje zašto neko, pobogu, odluči da trči 42 kilometra. Možda vremenom i samom sebi uspem da dam taj odgovor. Ako je odgovor uopšte i važan.
Tekstovi neće biti ulepšavani, potrudiću se da što realističnije prenesem sve šta se dešavalo. Maraton ima lice i naličje, i zamisao mi je da prikažem obe njegove strane. Svu sreću i tugu, radost i bol, nadu i strepnju. Uverenje da sve ide po planu i osećaj da neću uspeti da ostvarim svoj cilj.
Plan mi je da pišem retko, ali opširno. Maratonska disciplina zaslužuje maratonske tekstove.
Marko Dražić
markodrazic011@gmail.com