Stojim na stazi tridesetak metara od startne linije. Gledam u telefon, do početka maratona ostalo je još nekoliko minuta. Do mene dopiru muzika sa razglasa i žamor ljudi koji me okružuju. Pokušavam da sve to, koliko je moguće, ignorišem, dok se preslišavam da li sam uradio sve što je trebalo. Deluje da jesam, ali me ta pomisao i dalje ne smiruje. Kako da me bilo šta smiri, kad tek što nisam započeo svoj prvi maraton.
Ceo dan sam napet. Muzičari pred važan nastup vole da pričaju o „pozitivnoj tremi“ i kako jedva čekaju da koncert počne. Kada bi me neko pitao kako sam, možda bih i ja tu frazu upotrebio da što jednostavnije objasnim svoj osećaj, ali odgovor ne bi bio tačan. Nema kod mene nikakve pozitivne treme, još manje želje da što pre počnem. Jedino što želim je da što pre završim. Da prođem kroz cilj i dokažem sebi da sam bio u pravu što sam se, nakon svega dva zvanično istrčana polumaratona, opredelio za ovako nešto. Nervozan sam jer nisam siguran da sam dorastao zadatku. Ovo će zato biti moje, možda i surovo, suočavanje sa realnošću. Zato nisam mnogo ni širio da planiram da istrčim ceo maraton. Ni u razgovorima sa prijateljima, a posebno ne na društvenim mrežama. Nisam želeo da ovo previše najavljujem, baš zbog straha da ću u slučaju neuspeha još podrobnije morati da objašnjavam šta se tačno dogodilo. Trijumf će biti javni, sramota samo moja. U tišini sam se spremao, trčao svoje treninge, povećavao kilometražu, i kada sam konačno stigao do brojke od 30 kilometara, pomislio sam da mogu da izađem iz zone trkačkog komfora i probam da izguram zastrašujućih 42.195 metara.
Na novosadskom Noćnom maratonu nikad nema previše trkača, pogotovu u maratonskoj disciplini. Ni malo me ne umiruje što sam čuo da je velika većina trkača dobro spremna i da završe trku u nekom, za mene, nedostižnom vremenu. Malo ko ovde zaluta, rekao mi je nekoliko dana ranije moj šurak Neša. On je pre godinu dana na ovom mestu istrčao svoj prvi maraton. Sa vremenom od oko pet i po sati bio je među poslednjim učesnicima. I ovog puta planira da ga istrči i ponovo očekuje slično vreme i poziciju. Nema problem s tim. Želi da tokom celog maratona uživa, dok lagano trči istim tempom. Sada stoji pored mene i ponavlja mi neke savete. Najvažniji je da nigde ne pojurim, da ne dozvolim da me masa ponese. Više puta me je svašta savetovao tokom naših viđanja, kojih nije bilo previše jer ne živimo u istom gradu. Jednom smo zajedno trčali i tada mi je mnogo toga govorio o samom maratonu. Dosta toga sam već znao, ali mi nije smetalo da i od njega čujem. Njegove reči su mi potvrđivale da sam na pravom putu. Pored Neše je njegov kolega Raško, koga sam tog dana upoznao iako sam prethodno dosta slušao o njemu. On je njegova suprotnost, u pitanju je prekaljen učesnik maratona, trijatlona i ostalih sličnih disciplina. Kaže da planira da večeras istrči za četiri i po sata, što mi nadrealno zvuči.
Muzika je glasna, 20 je časova i kreće odbrojavanje do početka trke. To je to! Šta sam se spremao, spremao sam se, šta sam računao i kalkulisao, kalkulisao sam. Uskoro ću znati da li je bilo osnova da poverujem da ću istrčati maraton ili je sve bila jedna velika zabluda. Masa bliža startu polako kreće i osećam kako mi srce pojačano kuca. Pogledam se sa Nešom i Raškom, jedni drugima pružimo ruku, poželimo sreću i krećemo, svako za sebe.
Nedaleko od startne linije, među nekoliko desetina ljudi koji bodre trkače, stoji Jasmina. Jako je srećna, slika me, maše mi i viče. Njena euforija mi prija, ali mi stvara i dodatnu presiju. Plašim se da ću je razočarati. Lako je prihvatila da sam sposoban za ovako nešto, veruje u moj uspeh više od mene samog. Kako se na Noćnom maratonu trči na novosadskom keju deset krugova od po 4.3 kilometra, dogovorili smo se da bude tu tokom prva dva kruga, da onda ode malo do stana koji smo iznajmili nedaleko odatle, i da se vrati oko ponoći ne bi li me bodrila u poslednjih sat vremena.
Tek sam krenuo, na prvom sam kilometru, ali već mi je čudan osećaj. Toliko puta sam trčao, ali vidim da je ovo drugačije od bilo kog treninga, čak i od polumaratona. Od prvih koraka sam svestan da prisustvujem nečemu posebnom i ma koliko se trudio da se distanciram od svega što me okružuje, previše toga dopire do mene. Najveća pažnja mi je usmerena na to da ne dozvolim sebi da prebrzo krenem. Zaista, ljudi oko mene brzo trče, lako me ponese masa te ubrzam, pa nakon sto-dvesta metara, kada vidim na aplikaciji kojim tempom trčim, naglo usporavam. Tada je osećaj sličan onom kada brzo voziš pa usporiš. Kojom god onda brzinom išao, imaš utisak da miliš.
Gde je prvi maraton tu su i početničke greške
Zanimljivo mi je da se sada, dve godine kasnije, u vreme dok se spremam za svoj deseti maraton, prisetim svog početka. Nisam tada još uvek bio dobro spoznao sebe i svoje telo tokom višesatnog trčanja. Radio sam neke stvari koje mi ne prijaju. Neke od njih nisu nužno greške i ne bi se odnosile na sve maratonce, jer ne prijaju svima iste stvari. Recimo, trčanje sa slušalicama. Tokom treninga mi je bilo nezamislivo da trčim bez neke muzike ili makar podkasta, plašila me je pomisao da ću satima biti sam sa svojim mislima. Verovao sam da muzika čini da vreme brže prođe, još ako je dobra i ritmična, da daje dodatni stimulans. I sve ovo u teoriji deluje, čak i na trenizima, ali sam na prvom maratonu posumnjao da mi slušalice možda nisu najbolja ideja, da bih na narednom to i potvrdio, tako da ih kasnije nikad više nisam koristio na maratonu. U Novom Sadu sam još imao neke kabaste Bluetooth slušalice i tokom prvih sat vremena sam slušao podkast. Frontmen Foo Fightersa i nekadašnji bubnjar Nirvane Dave Grohl gostovao je kod Conana O’Briana i njih dvojicu sam već slušao nekoliko meseci ranije tokom jednog treninga. Tada mi je prijao, vrlo je zabavan, pa sam pomislio da će mi i sada dobro doći da slušam njihovo opušteno i duhovito ćaskanje. Sa ove distance, ta mi je ideja delovala sumanuto, kao da sam potcenio svoj prvi maraton uveravanjem da ću moći da ga trčim dok slušam neku laganu priču. Što, opet, ne znači da je to neki realan propust i moguće da će neko drugi uživati da nešto sluša. Tako je to na maratonu, pored nekih saveta i upozoravanja koji se odnose na sve trkače, postoje mnogi slučajevi koji su krajnje individualni, gde čovek sam treba da proceni da li mu nešto odgovara ili ne. I da, svaki maraton je nova lekcija, ma koliko ovo zvučalo kao otrcana fraza.
Jedna od lekcija koju sam na ovom maratonu potvrdio je da ne treba previše jesti pre trke. Zvuči kao nešto što sam morao da naučim i pre jačih treninga a kamoli maratona, ali upravo su mi neki duži treninzi, kada sam prelazio 25-30 kilometara, pokazali koliki imam problem kada tokom višečasovnog trčanja osetim glad. Imam brz metabolizam i užasan mi je osećaj kada u sred fizičkog napora primetim da mi je stomak prazan. Osetim se slabašno i nemoćno, što je poslednji osećaj koji želim da imam na maratonu. Kako mnogi savetuju pre trke unos ugljenih hidrata, odlučio sam da za ručak, dva – dva i po sata pre početka maratona, pojedem špagete sa pestom. Ovo je postao moj ritual na skoro svakom narednom maratonu. Uz razliku da su svi ostali bili ujutru, tako da bih ovaj obrok imao veče pre trke. Ovde sam ga imao neposredno pred takmičenje i sve bi bilo sjajno da nisam sipao još jednu kutlaču. Uplašio sam se da ću ogladneti nakon trećeg sata, verovatno sam zbog nervoze bio dodatno gladan, i ti poslednji zalogaji su bili čist višak. Od prvih kilometara osećam kako mi je stomak pun, ne pun u smislu da mi se ide u WC, već osećam težinu u njemu i dok trčim kao da mi na nos izlazi ukus pesta. Dobro, barem neću biti gladan, pokušavao sam da se utešim dok sam trčao, proklinjujući sebe i svoju alavost.
Bez obrzira na to, prvi krug sam istrčao prilično lako. Pomislio sam kako ovo treba da ponovim još devet puta, što je istovremeno delovalo i utešno i zastrašujuće. Dosadna stvar kod ovog maratona je ponavljanje staze; u naradnim trkama ću primetiti da mi se ne sviđa ni kada se na maratonu trče dva ista kruga, a kamoli deset. Godinu dana kasnije slušaću Galebov podkast u kom je gostovao Aleksandar Nikolić, zvani Haski. Kako sam nadimak kaže, uzgaja haskije, to radi skoro celog života, a poslednjih godina sa porodicom i više desetina ovih pasa živi u potpuno nenaseljenom delu Finske. Rečenica koja mi je zapala za oko bila je vezana za trke zaprega haskija, kada je rekao da haski najbrže trče kada ne znaju šta je iza brda, šta ih čeka iza krivine. Ta neizvesnost i radoznalost daje im snagu da što pre otkriju šta se tamo krije. Shvatio sam da je slična stvar i sa maratonima. Trčanje nepoznatom trasom po nepoznatom gradu dodatni je stimulans. U tom smislu, ovo je sušta suprotnost. Ne samo što na novosadskom keju nema nikakvih krivina, što sve vreme vidiš gde trčiš i šta te tamo čeka, već nakon prvog kruga spoznaš svaki detalj staze koju ćeš preći još čitavih devet puta.
Kad smo kod početničkih grešaka, bila je tu još jedna, verovatno veća od prejedanja pre trke – tiče se vode. Noćni maraton je poslednjeg vikenda juna i bez obzira na to što počinje u 20 časova i što već nakon 45 minuta pada mrak, uglavnom je velika sparina. Dok sam trčao prve kilometre, nisam osećao žeđ. Imao sam oko struka pojas sa dve flašice vode, a na dva-tri mesta su volonteri nudili trkače vodom. Čak sam video i moju Jasminu kako stoji pored njih i pomaže im, dodajući čaše vode trkačima. Mahnuli smo jedno drugom, pitala me je da li želim vodu, kada sam joj pokazao na flaše oko struka i rekao da sam ok. Ubrzo ću saznati da sam bio sve samo ne ok. Prve gutljaje vode uzeo sam na nekom sedmom kilometru, što je prekasno čak i za maratone po hladnijem vremenu, kamoli za letnji. Raško će mi nakon trke reći da sam morao na svaka dva-tri kilometra da uzmem po par gutljaja vode, makar i na silu, što zvuči krajnje logično, ali neke stvari u životu očigledno moraju da se nauče na sopstvenim greškama. A ova greška me je umalo koštala mog prvog maratona. Užasno sam dehidrirao u drugom delu trke i onda se pojavio problem da koliko god bih tečnosti uneo, usta bi mi i dalje bila suva. U jednom trenutku sam osetio da sam se toliko nalio vode da mi je stomak pun, bućka dok trčim, ali i dalje osećam žeđ u ustima. Kada trkač dođe u to stanje, ne može na brzinu da nadoknadi to što nije na vreme krenuo da pije vodu. Ovo mi je makar bio nauk za naredne maratone i nikad više nisam došao u sličan problem. Od svih saveta koje sam dobio pre prvog maratona, ovaj nije došao do mene. Verovatno su ljudi mislili da se tako nešto podrazumeva, ali u maratonu se mnogo toga ne podrazumeva i nije na odmet ponoviti i nešto što je naizgled očigledno.
Prve krize
Ipak, do te velike krize nije sve delovalo tako loše. Istrčao sam treći, pa četvrti krug i izgledalo je da fino napredujem. Učestvovanje u maratonu u kom se trči ovoliko malih krugova ima i jednu prednost – možete u više navrata da vidite poznate ljude među trkačima. Poput vozača gradskog prevoza koji svaki put mahnu jedan drugom kada se mimoilaze, i Neša i ja se svaki put pozdravimo. Trči malo iza mene pa se viđamo u delovima kada se obrće krug i kada mogu da iz suprotnog smera vidim ljude koji se približavaju krivini koju sam prošao. Iz pogleda vidim da ga jako zanima kako sam, pa mu, ako je nešto dalje od mene da ne možemo da vičemo, samo podignem palac. Podignut palac nije bio tu reda radi, on je zaista oslikavao moje stanje.
Do prve krize došlo je na nekom 18-19 kilometru. Morao sam malo da usporim. Plašilo me je što se tako osećam a nisam došao ni do polovine. U teoriji sam računao da ću uspeti da kako-tako dođem do 30. kilometra, što je ujedno i najduža kilometraža koju sam do tada istrčao, pa dalje kako bude. Zato mi je težina koju sam tada osetio u nogama i manjak kiseonika u plućima, delovalo kao crvena lampica. Baš negde u to vreme jedan momak me pretiče, okrene se i kaže „Njuz.net“. Mahnem mu, on kaže nešto u stilu „još malo je ostalo“ i po njegovom startnom broju vidim da trči polumaraton. Kažem mu da je lako njemu, da mene čeka još ovoliko, i dok to govorim pitam se šta mi je sve ovo trebalo. Zašto lepo nisam mogao da istrčim polumaraton, a avanturu zvanu maraton ostavim za neku drugu priliku?
Polumaratonci su završili svoju trku i sada nas je vidno manje na stazi. Nekome sa strane teško da bi delovalo da je u pitanju maraton – ljudi regularno šetaju po stazi pored naše, voze bicikle i rolere, momci i devojke koji idu u lokale na Štrandu neretko presecaju našu rutu. Da nema obezbeđenja koje im po nekoliko sekundi ne da da pređu dok trkači ne odmaknu, niko ne bi imao utisak da je reč o maratonu. Pre bi delovalo da je upitanju običan trening pored reke tokom tople letnje noći. Samim tim, odavno nema nikakve euforije, niko više nije pored staze da bi bodrio maratonce. Sami ste, u punom značenju te reči.
Tu već počinju moji problemi sa dehidriranjem, koji će kulminirati nekoliko kilometara kasnije. I slušalice počinju da mi smetaju. Puštam drugi, pa treći podkast, ali suviše sam iscrpljen da bih mogao da pratim. Glas u ušima samo me iritira, kao da mi nešto zuji oko glave. Odlučujem da probam sa muzikom. Puštam Jamesa Browna. Prija promena. Ritam njegovih pesama i njegov glas me malo razbuđuju, daju mi neku novu energiju. Nažalost, kratkotrajnu. Na narednim maratonima ću shvatiti da je sličan efekat i raznih gelova, voća, izotonika, šećera. Sve to pomaže i treba uzimati, ali te stvari ništa suštinski neće promeniti. Podići će čoveka na dva, pet, sedam minuta, ali ako trkač nije adekvatno spreman, ako se preforsirao, nema te magije koja će mu vratiti snagu koja je nestala. U maratonu nema nikakvih prečica, besmisleno je verovati u čuda.
Počinje da mi smeta i monotonija same staze. Razmišljam na kom sam krugu, pitam se da li se neko nekad zabrojao. U suprotnom smeru vidim Raška, koji je znatno ispred mene. Vezao je neku maramu oko glave i ne primećuje me dok namršteno i odlučno osvaja svaki metar. Deluje zajebano. Sve ono što ja u tom trenutku nisam.
Ljubav kao spas
Stigao sam nekako do 34. kilometra, ali sam već u agoniji. Ne mogu normalno ni da gledam i imam utisak da ću se srušiti, kad sam video Jasminu. Vratila se, po dogovoru, da isprati završni deo trke. U ruci drži flašu vode, stižem do nje, zastajem i kažem joj „ajde malo šetaj sa mnom“. Bio je to prvi put tokom trke da sam hodao, ali nisam mogao drugačije. Jasmina je šetala pored mene, bodrila me, pričala sa mnom, ali sam u njenom pogledu video da ne izgledam dobro. Sutradan mi je rekla da sam bio potpuno bled i da je mislila da ću se onesvestiti svakog momenta. Nije to ni morala da mi kaže, bilo mi je savršeno jasno da sam tako izgledao.
Lagano sam šetao pored nje nekih 200-300 metara, pojeo malo banane, popio još dosta vode i rekao joj da bih da nastavim sa trčanjem. Pre toga sam skinuo slušalice i dao joj da ih spakuje. Kakvo olakšanje, kao da sam skinuo teg sa glave! Jasmina mi je rekla da će neko vreme trčati pored mene. I trčala je, po zemlji tik uz stazu, u farmerkama i nekim patikama koje su za sve osim za trčanje. Sve vreme me je bodrila, a kada bi prestala sa trčanjem, prelazila je na drugu stranu staze da me čeka kad budem obrtao krug. Njena ljubav i podrška nikada nisu bile snažne kao te večeri. Da nije bilo nje, nisam siguran da bih uspeo da stignem do kraja.
Negde na 35. kilometru mi je postalo jasno da ću definitivno završiti maraton. Hodanje me je vratilo u život, video sam da imam solidno vreme i da mogu da do kraja hodam po 200-300 metara, zatim da trčim kilometar-dva, pa onda opet malo da hodam i tako naizmenično. Tokom tih šetnji uglavnom je Jasmina hodala pored mene. Malo je pričala, ali smo uglavnom ćutali. Nije morala ništa ni da mi kaže. Bila je tu i to je bilo dovoljno.
Nakon 200 metara hodanja, shvatio sam da ipak ne mogu da trčim kilometar-dva, već bih trčao 300-400 metara, pa onda hodao 100-200 i tako naizmenično. Sada je staza već postala sablasno pusta, većina maratonaca je završila, a kako je prošla ponoć i prolaznika je bilo znatno manje. Prolazim krivinu, posle nje nema mnogo do kraja kruga, i jedan stariji redar me bodri „još samo malo, još 300 metara“. Osmehnem se, koliko mi snaga dozvoljava, i kažem da imam još jedan ceo krug. Koliko bi bilo dobro da je ostalo još samo 300 metara!
Opet malo šetam, pored mene je Jasmina koja mi u hodu malo masira ramena. Hrabri me, i njoj je jasno da sam nadomak cilja i da ću trku završiti. Bolje se osećam, koliko god nisam bio srećan idejom da ću neko vreme šetati, hodanje me je preporodilo. Banane i čokolada su mi osnažile, osećam i manju dehidriranost nego ranije. Dok šetamo, Neša me zaobilazi. Njemu je ostao jedan krug više nego meni. I dalje trči svojim istim laganim tempom i ne deluje previše umorno. Pita me kako sam, kažem da sam bolje i da ću sad nastaviti da trčim. Daje mi kesicu magnezijuma, kaže da će mi pomoći ako imam bolove u mišićima. Moje celo telo je trenutno jedan veliki bol, razmišljam dok istresam sadržaj kesice u usta. Hrabri me, kaže to je to, uspećeš! Osmehujem se. I meni je sada to već definitivno jasno.
Kad te David Bowie nosi do cilja
Do kraja je ostalo oko 800 metara i kažem Jasmini da bih sada voleo da trčim do kraja. Ona me poljubi kaže da će me čekati na cilju, do kog može da stigne prečicom. Lagano trčim, sve me boli i pitam se da li sam možda mogao još koju stotinu metara da šetam. Ipak, kako koraci odmiču, telo mi se iznova privikava na trčanje, a onda sa zvučnika kreće jedna poznata melodija. U prvi mah ne mogu da se setim koja je to pesma, toliko sam iscrpljen da mi i mozak otežano radi, kad shvatam da je u pitanju David Bowie koji peva „We can be heroes, just for one day“. Inače obožavam Bowiea i ovu pesmu, ali kakav je perfektan trenutak čuti je baš sada!? Postoji li bolji stih da te dočeka na finišu tvog prvog maratona? Melodija i poruka daju mi novu snagu i malo čak i ubrzavam. Želim da prođem kroz cilj dok traje ova pesma. Približavam se finišu, tamo stoji desetak ljudi. Dok prolazim gledam Jasminu, koja je u euforiji, vrišti, skače, maše mi, ne zna ni sama šta će pre da uradi. Stajem naspram devojke koja mi uz osmeh stavlja medalju oko vrata i odmah dolazim do Jasmine. Izvini možda sam malo mokar, pokušavam da budem duhovit dok se grlimo. Smejemo se, nemam dovoljno snage da pokažem koliko sam srećan.
Mnogo puta sam pomislio da bih voleo da istrčim maraton, ali koliko god to puta učinio, uvek bih se pitao da li je želja realna. Previše sam puta posumnjao, u jednom sam momentu poverovao da će ostati samo u domenu želje. Trudio sam se da izracionalizujem da je i trčanje polumaratona već veliki uspeh. Ali, ne vredi. Imao sam u glavi tvit mog kolege Vlade koji je napisao “Istrčao si polumaraton? To je baš polusuper”. Koliko god je tvit napisao onako usput, kao dobru igru reči, možda se ni ne udubljujući previše u njegov smisao, video sam u tom tome veliku istinu. Polumaraton jeste veliki uspeh, ne treba ni trošiti reči na objašnjenja, ali samo njegovo ime implicira da je u pitanju nešto polovično, nedorečeno. Barem sam ja tako počeo da ga posmatram. Zato sam se i zainatio da probam da odem korak dalje. Zapravo, mnogo hiljada koraka dalje.
Mesecima sam pokušavao da podignem formu, da probijem granicu od 25 kilometra. Dva puta sam dolazio do ove brojke, ali nisam mogo ni metar dalje, tako da sam čak pomislio da je to moja krajnja granica i da nema svrhe zavaravati se da ću ikad preći više od te cifre. Nekoliko meseci kasnije sam uspeo da probijem tu barijeru, istrčavši 27, a nekoliko nedelja kasnije i 30 kilometara. Shvatio sam da su barijere zablude, mirenje sa postignutim rezultatima, a da granice mogu da se pomeraju ako ste dovoljno uporni. Ipak, ni tada nisam znao da li mogu da stignem baš do impozantne brojke 42. Često sam se trudio da vizualizujem koliko je 42 kilometra, pokušavao da zamislim neku tačku koja je toliko udaljena od moje kuće, a onda i sebe kako do nje trčim. Delovalo je zastrašujuće, ali sada znam da je to bila greška. Ne treba se opterećivati takvim projekcijama. Ne treba sebe plašiti. I priprema za maraton, kao i sam maraton, dugačak je proces, u kom ima uspona i padova, radosti i bola, sreće i kajanja, ali kada čovek dođe do cilja, pogotovu ako je u pitanju prvi maraton, osećaj trijumfa je toliko intenzivan da je malo životnih uspeha sa kojima se može uporediti.
Sedim na klupici, jedem bananu i pokušavam da provrtim kroz glavu šta mi se sve dešavalo tokom pet sati i sedamnaest minuta, koliko je trajao moj prvi maraton. Trudim se da izračunam koliko sam otprilike šetao i deluje mi da je u pitanju možda kilometar i po. Nisam ponosan na to, ali drugačije ne bi moglo.
Vidim da se cilju približava Neša, završio je nekih dvadesetak minuta posle mene. Dok čestitamo jedan drugom, deluje mi da je srećniji zbog mog uspeha nego svog, u koji verovatno nije ni sumnjao. Nalazimo i Raška, koji je bio za oko pola sata brži od mene i slikamo se za uspomenu. Skoro da smo jedini iza cilja, i volonteri se polako pakuju i spremaju da odu kući. Prolazi tačno šest sati od početka i dva-tri minuta kasnije poslednji takmičar prolazi kroz cilj. I on dobija medalju, iako je zvanično probio barijeru od šest sati, ali i treba da je dobije. Pobednik je svako ko završi maraton. Ili heroj, što kaže Bowie. Makar na jedan dan.
