Gledam kroz prozor, sa kog bi trebalo da se vidi centar Ljubljane. Stan je na uzvišenju, na putu ka tvrđavi, i u normalnim okolnostima odatle bi pucao lep pogled ka gradu, ali sve što tog jutra vidim su magla i sivilo. Jedno od onih jutara kada deluje da je najpametnije ostati u stanu, leškariti na kauču i menjati kanale. Teško čovek može da se nakani da izađe u šetnju. Još teže na maraton.
Ali, nemam mogućnost da bilo šta promenim. Maraton je tog dana, počinje za nešto manje od dva sata i moram da se prilagodim. Kako bude svim trkačima tako će biti i meni, pokušavam da se obodrim, ali slaba je uteha. Ovo treba da mi bude treći maraton i razmišljam kakva je drastična razlika u odnosu na bečki koji je bio šest nedelja ranije. Sunce je tada od ranog jutra pržilo, ovde ga je nemoguće uočiti. Uvek neka krajnost, nikako da sve bude potaman. Mada, da li ikad na maratonu može sve da bude potaman?
Maraton kao popravni
Ceo ovaj maraton, još od njegovih priprema, doživljavam kao saniranje posledica bečkog. Vidanje rana. Svoju drugu šansu. Kao da je ono bio ispit koji sam pao i ovo je sada novi rok, u kom planiram da dokažem sebi da je sve što se izdešavalo u Beču bila slučajnost, loš dan, i da vreme od 5:37, praćeno bezidejnom šetnjom tokom nekoliko kilometara, nije prava slika moje forme. Zato me, na neki čudan način, pomalo i teši što dan deluje kao sušta suprotnost onom u austrijskoj prestonici.
Razlika u odnosu na Beč je i što sam u Ljubljanu došao sa Jasminom. Samim tim sam mnogo opušteniji, nemam bojazan da ću se uspavati i lepo mi je da imam s kim da podelim sve dileme i strahove. Jedna od dilema tog jutra mi je kako da se obučem. Doneo sam majicu na kratke rukave i majicu na duge i odlučujem se da uzmem obe, ali mi se čini da mi možda neće biti dovoljno. Razmišljam da je trebalo da ponesem jedan deblji trkački duks koji sam kupio nekoliko dana ranije.
Šetamo ka startu. Jutro je hladno, možda i hladnije nego što je delovalo iz stana, ali me ohrabruje pogled na ostale trkače. Mnogi od njih su u šortsevima i majicama, nekoliko od njih čak i u majicama na bretele. Teši me pomisao da niko nema previše slojeva na sebi. Na startu je gužva, ne umem da procenim koliko je ljudi, ali prija kako smo poput sardina nagurani u ulici Slovenska cesta. Toliko ljudi na jednom mestu, uz sav adrenalin kojim pulsiramo, momentalno malo povećava temperaturu.
Pozdravljam se sa Jasminom, koja ostaje na trotoaru sa druge strane ograde. I taj deo je skoro podjednako naguran posmatračima. U daljini, kod startne linije, vidim montažni nadvožnjak na kom DJ pušta muziku. Približava se početak i koliko god da sam nervozan, znatno sam smireniji nego na prethodnom maratonu. Koliko god me brine hladnoća, teši me pomisao da neću kolabirati od vrućine kao u Beču. Istovremeno, fino sam se naspavao, proteklih nedelja sam solidno trenirao, tako da mi je jasno da imam znatno veće šanse da istrčim bolju trku nego onomad. Bolju trku koja mi je toliko potrebna.
Kreće kolektivno mahanje, muzika se pojačava, prati je odbrojavanje. I, počeli smo! Prvi kilometri su kroz neki ogroman bulevar kom se ne nazire kraj. I dalje se nije razdanilo, deluje da se to nikad ni neće desiti, ali brzo sam se ugrejao tokom trčanja. Publike je malo, prohladno jutro svakako nije magnet za gledaoce. Tokom prvih nekoliko stotina metara još ih vidite i čujete, ali kako prođete prvi kilometar, prilično im opada broj.
Ubrzo srećem jednu poznanicu koja trči sa mužem. Pozdravimo se i razmenimo par rečenica. Kaže mi da trče polumaraton, ja joj odgovorim da trčim ceo. Iz njenog pogleda bi se reklo da mi se divi. Iz mog da joj zavidim. Šta mi drugo preostaje? Trenutno smo na trećem ili četvrtom kilometru i zastrašujuća je pomisao da me očekuje još skoro 40.
U Ljubljani su se te godine trčala dva kruga. Početak i kraj su u centru grada, dok se u pojedinim delovima trči po predgrađima. Nije mi prvi put da sam u ovom gradu, ali sam tokom prethodna dva boravka obilazio samo idiličan centar grada, zbog čega sam pomalo zatečen nekih delovima kojim prolazimo. Uske i prazne ulice, prošarane malim porodičnim kućama, pre me podsećaju na pojedine krajeve Zrenjanina, kuda sam dva puta trčao polumaraton, nego što se uklapaju u sliku prestonice neke evropske zemlje.
Vreme se polako menja, kako trka odmiče, oblačno prohladno jutro je za nama i deluje da će ovo na kraju ispasti sunčan dan. Sunce polako izvodi publiku na ulice i dok trčimo po mirnim krajevima Ljubljane, sve je više ljudi uz stazu. Deca vam mašu i žele da bace „pet“, a neki su se unapred spremili pa imaju rekvizite poput velike kartonske šake koju možete da lupite dok pored nje prolazite. Podrška nije nešto gromoglasna, nema toliko naroda da može da se stvori preterana buka, ali svaki gledalac daje određeni doprinos. I sam osećaj da su tu, pored staze i da vas gledaju dok pored njih trčite, već dovoljno znači.
Nova poznanstva na stazi
Prešao sam desetak kilometara i dobro se osećam. Noge su mi lagane, fino dišem i deluje da za sada sve držim pod kontrolom. Jedan momak mi prilazi i kaže devojci koja je pored njega da mora da se javi „onom kralju iz Njuz neta“. Obraduje me pomisao da me je neko prepoznao u Ljubljani. Malo proćaskamo i saznam da mu je ovo prvi polumaraton. Stigao je iz Beograda sa još nekoliko članova svog trkačkog tima.
Nikad nisam bio član nijednog trkačkog tima. Ima ih dosta po Beogradu, ali me nikad nije privlačila ideja da treniram u grupi. Trčanje je moj način da se osamim, da budem malo sam sa svojim mislima. Želim da trčim kad mi se trči, gde mi se trči i onoliko dugo koliko mi se to radi. Ipak, na samom maratonu, lepo je osetiti duh zajedništva koji trkački timovi neguju. Zajedničko zagrevanje, zajedničko trčanje i sam kraj maratona, kada najbrži trkači čekaju na cilju svoje saborce i zdušno ih bodre. Budu to trenuci kada poželim da sam deo takve zajednice, ali samo i jedino tada. Na ovom maratonu to mi ipak neće biti previše potrebno, jer će me Jasmina čekati na cilju. Šta će mi bilo koji trkački tim kada imam nju?
Ponovo trčim sam, izbio sam na neku ravninu i u daljini vidim nekoliko ljudi uz stazu kako drže raznorazne zastave. Ima ih desetak i deluje da se organizator potrudio da svaki učesnik maratona može da ugleda zastavu svoje zemlje. U sredini jedan sredovečni bradonja drži srpsku zastavu. Deluje pomalo odsutno. Za razliku od ostalih koji mašu zastavama i smeškaju se trkačima, ovaj kao da se malo zamislio, ali me to ne sprečava da mu priđem. Proderem se „Ajmo, Srbi!“, što ga malo trgne, momentalno se osmehne i krene da maše zastavom.
Približavamo se dvadesetom kilometru. I dalje se dobro osećam, imam utisak da od prvog kilometra trčim istim tempom. Pažnju mi skreće grupa žena iz Slovenije od nekih 55, možda i 60 godina. Trčimo istom brzinom, uteha mi je doduše da one trče polumaraon, ali mi je neverovatno da sve vreme pričaju. Dominira jedna, deluje da je glavna u društvu i imam utisak da ne zatvara usta, ali i ostale tri-četiri se neretko ubacuju sa pričom. Pitam se odakle im snaga da toliko ćaskaju na 18-19. kilometru. Kao da su umesto odlaska na kafu odlučile da odu na polumaraton ne bi se natenane ispričale.
Jedan od utisaka ovog boravka u Ljubljani je da se mnogo ljudi različitih godina bave nekim sportom. Ne nužno trčanjem, ali često u gradu možete videti i starije osobe, čak i ako sede u kafiću, da na sebi imaju sportske patike i istu takvu opremu. Skoro svako deluje kao da se, ili vraća sa neke sportske aktivnosti, ili se sprema da na nju krene.
Bodrenje na slovenačkom
Dolazimo do 21. kilometra i račvanja za cilj ako ste polumaratonac, ili još čitav jedan krug ako ste bili dovoljno nenormalni da zacrtate istrčavanje 42.195 metara. Kako smo ponovo u centru grada i opet trčimo širokim bulevarom, više je publike i ona je sada još bučnija. I oni su svesni za šta ste se opredelili, pa kao da žele da vas dodatno ohrabre u vašoj odluci. Bulevar kojim prolazimo sada deluje još duže nego što je jutros bio slučaj. Imam utisak kao da ovuda nisam trčao pre dva i po sata, već da je mnogo više od tada prošlo. Vremenski uslovi ni najmanje ne podsećaju na jutrošnje, sada je sunčan i vedar dan. Nije mi vrućina, imam utisak da sam se adekvatvno obukao i razmišljam da je dobro što nisam poneo deblji duks. Verovatno jutros ne bih odoleo da ga ne obučem i sada ne bih znao šta da radim s njim, pogotovu ako bih na njega nakačio startni broj.
Ponovo smo u mirnom porodičnom delu grada. Trčimo kroz jednu tihu ulicu u kojoj nema publike. Nema ni u tragovima bilo kakvog glamura maratona, kao da je u pitanju prepodnevni trening kroz neko malo mesto. Trening na kom sam solidno kolabirao. I dalje trčim, ali mi je tempo nešto sporiji, verovatno i ubrzano dišem. Jedna žena, nešto starija od mene, pretiče me, okreće se prema meni i bodri me na slovenačkom. Ne uspevam tačno da razaznam svaku reč, ali nije ni bitno, jasno je iz njene mimike da pokušava da me motiviše da se ne predam i zahvalan sam joj na tome. Pitam se da li bih ja sada imao snage da još nekog ohrabrujem.
Nisam se pre ove trke previše raspitivao o ljubljanskoj stazi, ali sam od jedne poznanice čuo da je ravna. Najvećim delom i jeste, ali postoji jedna deonica od kilometar-dva kada staza prolazi kroz šumu i sve vreme se penje. Trasa je tim delom u dubokoj hladovini, pa je čak i pomalo hladnjikavo tuda prolaziti mokar nakon dugog trčanja kroz osunčane ulice. Kod prvog kruga sam solidno uspeo da istrčim ovu deonicu, ali sam se još tada pitao da li ću uspeti kada mi se ona nađe na trideset i nekom kilometru. Nisam tokom drugog kruga predugo morao da trčim da bi mi postalo jasno da je jedini način da prođem tu deonicu ako krenem lagano da šetam, što i činim. Jedem bananu, pijem vodu i sisam energetski gel koji sam uzeo na poslednjoj okrepi. Lepo je šetati okružen gustom šumom. Na prvi pogled bi krajolik mogao da me podseti na Praterpark u Beču, ali drugačije se osećam nego tamo. Gledam vreme i shvatam da bih, čak i ako bih do kraja samo šetao, imao bolji rezultat nego tamo, možda i bolje vreme nego na mom prvom maratonu koji sam u Novom Sadu završio za 5:18.
Posmatram daljinu, staza se penje i odlučujem da šetam do tačke koja ne na nekih 300-400 metara od mene. Čvrsto odlučujem da ću nakon nje nastaviti sa trčanjem, s tim što ne mogu da znam da li ću uspeti da trčim do samog kraja, koji je za četiri kilometra. Uzimam još jedan gel. Nisam siguran da li će dati željeni efekat, ali mi prija da se malo zasladim.
Nema stajanja do cilja
Dolazim do mesta koje sam zacrtao i nastavljam da trčim. U početku lagano, treba mišićima i zglobovima vremena da se ponovo vrate u trkački mod, ali što dalje odmičem imam utisak da mi je sve lakše. Nakon dva-tri minuta lagano trčim, dobro se osećam, kao da sam tek počeo trku. Šuma je iza nas i opet smo u stambenom kvartu. Tu je i publika, kako su i oni svesni da je još malo ostalo do cilja, zdušnije bodre trkače nego što je to ranije bio slučaj. Zbunjen sam lakoćom kojom trčim, kao da sam sve vreme u nekom oprezu, u strahu da ću se naglo izduvati, jer ovo je suviše dobro da bih poverovao da se stvarno dešava. Ali nastavljam bez problema, prolazim tablu sa brojem 39, nedugo zatim tu je i brojka 40. Ne da nisam nastavio sa šetnjom, već imam utisak da ću definitivno do kraja moći da trčim. Gledam u telefon i shvatam da u Ljubljani neću samo oboriti lični rekord, nego imam realnu šansu da istrčim maraton ispod pet sati, što mi, u tom momentu, deluje kao san koji nisam znao da li ću ikada dosanjati.
Pomisao da ću imati takvo vreme daje mi dodatnu snagu i ubrzavam. San je suviše blizu da bih dopustio sebi da se probudim pre vremena. Približavam se jednom momku koji trči nešto sporijim tempom. Vidno je umoran i pomislim da ushićeno viknem nešto, da ga pitam da li ćemo zaista uspeti da završimo ispod pet sati, ali ipak to ne činim. Bori se za vazduh i ne želim da ga dovodim u nepriliku da troši snagu na ćaskanje sa mnom.
Snaga mi ne ponestaje dok trčim pored magične brojke 42. Još manje od 200 metara je ostalo, skrećem u ulicu koja se nalazi pred ciljem. Gledalaca je još više, čuju se aplauzi, ali ne gledam ih previše. Samo trčim, odlučan da ne stajem dok ne prođem kroz cilj. Ne želim sada da ponovo vadim telefon ne bih li video vreme, uveren sam da ću uspeti da završim ispod pet sati, ali ne želim da izgubim koju sekundu u proveravanju. Sada se čuje muzika, iz ulice kojom trčim treba da skrenem desno na manji trg i tu je kraj, kada čujem da oficijalni spiker izgovara moje ime. Kako nije gužva na cilju, voditelj pročita ime svakog takmičara koji je na pedesetak metara od cilja. Dok čujem „Marko Dražić Srbija“, kao da dobijam dodatni doping, pojačavam tempo do krajnjih granica, ulećem na trg i prolazim kroz cilj. Kraičkom oka vidim Jasminu koja mi viče i slika me. Dobijam medalju, prilazim Jasmini, zagrlim je i imam utisak da ću se srušiti. Konačno pogledam na vreme, 4 sata, 57 minuta. Čoveče!
Pola sata kasnije sedimo u kafiću na nekih 100 metara od cilja. Sto metara, koje sam prelazio teže neko poslednjih nekoliko kilomatara. Pijem pivo, zavalio sam se u stolicu, ispružio noge i deluje mi kao da neću moći da ih pomerim. Jasmina me masira, što svakako prija, ali znam da suštinski to neće mnogo toga promeniti. Nakon Ljubljane sam istrčao još nekoliko maratona, ali nikada me posle trke noge ni približno nisu toliko bolele. Verovatno zato što nikad kasnije nisam poslednja dva-tri kilometra istrčao skoro pa u sprintu. Ipak, koliko god da su me bolele i koliko god mi se plakalo pri pomisli da ću uskoro morati da ustanem i šetam, ni najmanje se ne kajem. Štaviše, spokojan sam i presrećan. Vredelo je svake sekunde. Jedan od najlepših osećaja na maratonu je dobiti snagu na samom kraju i naknadna posledica je premala u poređenju sa osećajem trijumfa dok imaš utisak da letiš ka cilju. Svaki maraton je nova pobeda. A ova pobeda je samo još slađa jer joj je prethodio maraton koji je, bez obzira na prolazak kroz cilj i medalju, ostavio ukus poraza. Ljubljanska medalja konačno će isprati taj ukus i koliko god da se osećam polomljeno dok skupljam snagu da ustanem, znam da sam nikad svežiji za nove trke.
