Postoji nešto što se zove Stendalov sindrom. Nema nikakve veze sa trčanjem, ali ima sa Firencom. Posetivši ovaj grad početkom 19. veka, čuveni francuski pisac pod pseudonimom Stendal osetio je lupanje srca i vrtoglavicu kada je po prvi put uživo video umetnička dela o kojima je toliko čitao. On nije jedini kome se ovo desilo i do sada je zabeleženo oko 100 slučajeva ljudi koji su, mahom u ovom gradu, osećali slične simptome, a pojedini su čak i padali u nesvest. Dok čekam da počne maraton, prisećam se ove priče. Nisam blizu da i sam to iskusim, ali prizori oko mene, kao i sve što sam video na putu do mesta odakle je start, zaista stvaraju jedan poseban osećaj. Osećaj koji se ne može meriti ni sa jednim prethodnim maratonom, verujem ni budućim.
Stojim na trgu nedaleko od Gradske većnice. Kada sam se prijavio za ovaj maraton, video sam da su start i cilj kod čuvenog Duoma, jedne od najpoznatijih crkava na svetu, prepoznatljivoj po upadljivoj kupoli, ali nisam imao pojma da ću početak trke čekati baš na ovom trgu, prelepoj Piazza della Signoria. Nešto ranije stigao sam do mesta odakle je bio predviđen start, ali je prilaz bio oivičen duguljastom ogradom. Na svakih tridesetak metara bio je prolaz na kojem su stajali redari.
Trkači koji očekuju da će imati bolje vreme ranije su ulazili, dok smo mi ostali, koji planiramo da maraton trčimo četiri i po sata i duže, morali dalje da šetamo. U jednom momentu sve to mi je delovalo pomalo degradirajuće. Probao sam da uđem ne nekom trećem ili četvrtom ulazu, ali su mi redari, videvši moj startni broj, pokazali da moram dalje da šetam. Na kraju se ispostavilo da je ovo pun pogodak. Svi brži maratonci čekali su početak trke u duguljastoj i relativno uskoj ulici koja povezuje čuveni trg i Duomo. Maratonci koji poput mene ne planiraju neki epohalni rezultat, početak trke čekaju na širokom renesansnom trgu sa pogledom na repliku Mikelanđelovog Davida i još nekoliko monumentalnih skulptura.
Egzotična ponuda novembarskih maratona
Već dve godine planiram da trčim ovaj marton. Održava se krajem novembra, što mi odgovara jer se spremam za maratone u septembru i oktobru, pa sam rezonovao da bih na talasu tih priprema mogao da istrčim još jedan. Novembar je mesec kada nema previše maratona, a svi koji se održavaju odišu nekom egzotikom. Uglavnom je reč o destinacijama koje su nešto toplije u to doba godine, pa tako u ovom mesecu imamo Firencu, Veronu, Veneciju, Palermo, Valensiju, Palma de Majorku i još poneki grad koje nema ko ne bi poželeo da poseti.
Prethodne godine nisam našao adekvatne letove i ove sam dugo kombinovao kako da dođem u Firencu za relativno prihvatljiv novac, a da opet ne odustvujem previše sa posla. I taman kad sam pomislio da ću ipak morati ponovo da ga preskočim, Air Serbia je objavila popuste za brojne gradove, uključujući i obližnju Bolonju. Za razliku od prethodnih maratona kada sam putovao sa Jasminom, ili poslednjeg gde su mi uz nju društvo pravile i ćerkice, u Firencu sam stigao sam. Jasmina zbog nedavne promene posla nije mogla da traži odmor, tako da je ovo trebalo da bude drugi maraton na koji sam doputovao sam. Nadao sam se da ovaj maraton neće imati previše sličnosti sa Bečom, prošlim koji sam trčao u ovakvim okolnostima.
Gledam ljude oko sebe i prvo što mi zapada za oko je da sam najviši u mom videokrugu. Zanimljiva razlika u odnosu na maraton na Roterdamu gde sam, sa svojih skoro 190, bio otprilike prosečne visine. Drugi detalj koji je nemoguće ne primetiti je koliko ljudi oko mene pričaju. Pored mene su četiri momka od oko 30 godina i bukvalno ne zatvaraju usta, neretko pričaju u glas. Jako su veseli i pomalo mi je žao što ih ne razumem, jer imaju mimiku kao da u svakom trenutku prepričavaju najbolju anegdotu ikad.
Prilično sam smiren. Ovo mi je treći maraton u poslednja dva meseca i sve mi je poznatiji osećaj iščekivanja trke. Trudim se i da uživam u svemu što je oko mene. Nemam nikakvu presiju kada je reč o samom rezultatu. Želim samo da trku završim i svestan sam da će se to i dogoditi, osim ukoliko me neka povreda ne osujeti u nameri. Što se vremena tiče, nemam nikakve planove. Trčanje maratona krajem novembra podrazumeva spremanje tokom oktobra i početkom narednog meseca, što ako trčite u Beogradu znači da će vas skoro svakodnevno aplikacija na telefonu upozoravati na strašno zagađenje vazduha. A i bez nje vam je to jasno, dovoljno je samo da pogledate kroz prozor ili udahnete punim plućima. Mnogi trkači ovo ignorišu, zacrtaju svoj cilj i idu ka njegovom ispunjenju bez obzira na spoljne uslove.
Nisam jedan od njih. Želim da verujem da je trčanje, pored svih benefita koje mi pruža, i zdrava aktivnost, zbog čega teško mogu sebe da nateram na trening ako se savetuje što kraći boravak van kuće. Sve oko kad se uzme u obzir, dva fino istrčana maratona te jeseni, u Oslu i Budimpešti, nisam iskoristio kao zalet za nastavak treninga pred ovu trku. Zato se ne opterećujem očekivanjima. Neka mi rezultat bude pet ili deset minuta slabiji nego na prethodnoj trci. Važno je da sam nakon deset godina ponovo u ovom gradu. Još važnije, što ovog puta nisam tu samo turistički. Trčati maraton u gradu poput Firence zvuči kao čista privilegija, a privilegijama čovek treba da se prepusti i uživa koliko god je moguće.
Konačno počinje trka. U daljini vidim da se prvi redovi pomeraju, dok mi polako krećemo da šetamo ka Duomu. Često sam nervozan tokom tih pola minuta-minut, koliko se šeta pre nego što se staza ne oslobodi dovoljno za trčanje, ali ovog puta nemam problem da gledam oko sebe, pogotovu na građevinu sa leve strane i divne renesanse skulpture koje krase njenu fasadu. Kako se približavamo startu sve je veća buka i shvatim da je u pitanju hit Billy Idola „White wedding“, i uz njene taktove polako krećem da trčim i stapam se u okolinu.
Forza, forza, bravi!
Vreme je tog jutra bilo oblačno, pomalo hladnjikavo, pa sam stavio oko vrata traku koju sam nedavno kupio u Dehatlonu. Rezonovao sam da će mi pomoći ako prvih sat vremena bude nešto hladnije vreme, a kasnije, ako se otopli, mogu da je navučem na glavu i zaštitim se od sunca. U svakom slučaju, deluje da će vreme biti prilično zahvalno za trčanje. Kada sam se prijavljivao, gledao sam snimak maratona u ovom gradu od pre nekoliko godina. Sve vreme se trčalo po dosadnoj jesenjoj kiši i taj prizor je delovao prilično deprimirajuće, pritom je verovatno i klizavo trčati po staroj mokroj kaldrmi. Kako sam se psihički spremio i na ovakve uslove, raduje me pomisao da će nas ovog puta zaobići bilo kakve padavine.
Tokom prvih kilometara se udaljavamo iz centra. Publike nema previše, ali srčano bodre trkače. Zanimljivo je da maratonce skoro svi bodre na isti način, istim uzvikom, skoro pa istom frekvencijom pokliča – Forza, forza, bravi! Isti uzvik na trećem i 33. kilometru. Ista intonacija bilo da ovo viče neko od deset ili 70 godina. Skoro i ista mimika, uzvik koji prati stegnuta pesnica. I ima nečeg motivišućeg u njemu. Ne mora čovek da poznaje reč italijanskog da mu bude jasno da „forza“ znači nečno moćno. Nešto što ohrabruje i podiže.
Ubrzo smo prestali da trčimo po gradskim ulicama i pred nama je jako lep park Parco delle Cascine. Iako mi ovo nije prva poseta Firenci, nikada pre nisam ovde bio i nemam pojma ni kakav je ni koliko je veliki. Nekoliko kilometara trčimo po njegovim obodima. Lep je i umirujuć osećaj tuda trčati. Potpuno se razdanilo, oblake je zamenilo sunce, tako da stavljam traku na glavu. Nisam poneo zaštitnu kremu, a kako sam ćelav i svetlog tena, višečasovno trčanje po suncu bez ikakve zaštite može da bude bolno ne samo ne samo u predelu nogu. Nikad pre nisam trčao sa tom trakom na glavi i moram da napravim selfi, ne bih li video kako mi stoji. Deluje prihvatljivo, ali čak i ako nije, sve je prihvatljivije od pomisli da će pored medalje, uspomena na ovu trku biti i opekotine na glavi.
Korak po korak preko najpoznatijeg srednjevekovnog mosta
Staza više ne ide pored parka, nego ga seče. Trčimo po hladovini u tišini. Delujemo krajnje spokojno, pogotovu što je maraton još uvek u ranoj fazi, prešli smo nekih 12 – 13 kilometara, tako da se na nama ne primećuje neki veliki umor. Iako sam se unapred radovao trčanju kroz firentinske ulice nabijene istorijom i umetnošću, uživam dok prolazimo kroz prirodu. Prija mi da otkrijem jedno novo lice ovog grada. Jedino mi unosi nemir razmišljanje o patikama.
Nekoliko dana pred put primetio sam da mi se na unutrašnjoj strani desne patike, kod tetive, popuno ogulio zaštitni sloj i da parče plastike može da izađe kroz taj procep što, tokom dugačkog trčanja kakavo je na maratonu, može da izazove ni malo naivnu povredu. Nije ni čudo da su mi se patike pocepale, imam ih par godina i ovo mi je sedmi maraton koji trčim u njima. Osim na maratonima, nosio sam ih na svim treninzima, tako da sam u njima pretrčao stotine i stotine kilometara. Ovo im je poslednja trka. Bio sam u dilemi da li da dan-dva pred put kupim nove, ali nisam želeo da rizikujem da učestvujem na maratonu u patikama u kojima prethodno nijedan metar nisam istrčao. Koliko god su mi patike pred raspadom, mnogo toga smo zajedno prošli i više poverenja imam u njih nego u neke tek otpakovane. Srećom, ne osećam nikakav kakav bol na rizičnom mestu, pa mi za sada deluje da sam doneo pravu odluku.
Napustili smo park i ponovo smo u gradu. I to kakvom! Tačno ono što sam zamišljao, ono zbog čega sam još prošle godine maštao o ovom maratonu. Trčimo kroz uske ulice, sve smo bliži centru, što se vidi i po broju ljudi kojih je sve više. U pitanju je 18. kilometar kad vidim da staza ide preko mosta Ponte Vecchio. Svaki prelazak ovog srednjevekovnog mosta, ukrašenog silnim kućicama i radnjama, pravi je doživljaj, a taj osećaj se nekoliko puta uvećava kada se most prelazi u koloni maratonaca. Zbijeni smo, uzak je prostor kojim trčimo, sa obe strane nas zaštitne ograde dele od gledalaca, koji prave veliku buku.
Ne čuje se više „Forza, forza“, pretpostavljam da je na mostu dosta turista, tako da svako galami kako to želi. Imam dilemu da li da izvadim telefon i snimim taj prelazak, što ubrzo i činim. Most je suviše kratak i suviše lep i poznat, pa želim da ljudima koji nisu ovuda trčali prenesem, a sebi sačuvam atmosferu. Prelazak preko mosta nije kraj trčanja pored turističkih atrakcija, ubrzo zatim uskim prolazom dolazimo do čuvene galerije Uffizi. Posetiću je nešto kasnije tog dana, pred kraj radnog vremena. Imao sam malo više od sat vremena da obiđem dela renesansnih velikana, što deluje kao suviše kratak period, ali kada čovek nakon 42 pretrčana kilometra ode u muzej i oseća kako mu noge bride dok ide od slike do slike, sat vremena je možda i previše, ma kolika remek-dela stajala naspram vas.
Nedugo zatim, negde oko 20. kilometra, ponovo prelazimo reku Arno i neko vreme trčimo sa druge strane grada. U tom delu je hladovina, krećemo se paralelno sa rekom, a sa njene druge strane imamo pogled na prelepi centar Firence. I dalje se dobro osećam, otkako je počeo maraton, rutinski trčim. Još uvek ne obraćam pažnju na vreme. Važno mi je saznanje na kom sam kilometru, kako se osećam i naravno da li je i dalje sve u redu sa patikama. Ovaj maraton, uz svu lepotu koja me okružuje, čist je bonus. Često u životu čujemo savet da uživamo u trenutku i još češće nam deluje da ne uspevamo da ga primenimo. U tim trenucima mi tako nešto polazi za rukom. Još od prvog kilometra sam, slobodno mogu reći, ushićen što trčim jednu takvu opuštenu trku u toliko lepom ambijentu.
Naravno, nijedno čudo ne traje večno, pogotovu ne na maratonu. Bio je možda 23. kilometar kad sam čak otišao korak dalje od spokojnog uživanja u trčanju, i pomislio sam kako se osećam snažno i kako ne vidim šta bi moglo da me spreči da istim tim tempom trčim do cilja. Nije mi ovo prvi maraton i dobro mi je poznato da se trkaču javi ponekad taj osečaj. Kao što mi je dobro poznato da nedugo nakon te misli, kao da je bilo u pitanju nekavo baksuziranje, sledi surovo suočavanje sa realnošću, koj ti poručuje da nisi baš onoliko jak koliko si mislio. Kao što se meni dešava oko 30. kilometra.
Fjorentina, Batistuta i Piksijeva prečka
Pre toga smo se približavali nekom povećem stadionu. Pomislio sam da mora da je u pitanju stadion Fjorentine Artemio Franki, nema nijedan drugi veliki klub u ovom gradu. Ubrzo vidim da sam bio u pravu. Obradovao sam se što staza prolazi pored ovog objekta. Baš sam dan ranije pričao sa taksistom i dotakli smo se, naravno, fudbala. Kako je tih dana trajao Mundijal u Kataru, spomenuli smo neke srpske igrače koji igraju ili su nedavno igrali u ovom timu, proćaskali smo o Vlahoviću, Joviću i Milenkoviću.
I naravno, nemoguće je pričati o Fjorentini a ne spomenuti velikog, nezaobilaznog Batistutu. Čoveče, trčim pored stadiona na kom je Bati gol prolazio protivničke odbrane i cepao mreže! Ali, nezavisno od Fjorentine, znam za ovaj stadion skoro ceo život. Imao sam deset godina kada se u Italiji održavalo Svetsko prvenstvo u fudbalu i baš je na ovom mestu bio meč tadašnje SFRJ i Argentine.
Ovaj stadion je bio svedok te proklete penal serije, Piksijeve prečke, Brnovićevog metiljavog šuta i Hadžibegićevog promašaja, koji je Argentinu odveo u polufinale. Koliko sam samo puta gledao tu penal seriju! Imao sam je na videokaseti i izgleda da je u desetogodišnjem meni bilo određenog mazohizma kad sam je puštao iznova i iznova. A biće da i u četrdesetodvogodišnjem meni ima istog poriva, čim sam se opredelio da trčim maratone. Bilo je, doduše, u toj penal seriji svetlih trenutaka. Naš golman Ivković je odbranio penal legendarnom Maradoni i tada je delovalo da je čudo moguće. Izgleda da je moje trčanje pre pola sata bilo pandan toj odbrani, taj svetao trenutak kada se činilo da će sve biti kako treba, a da je ono što me očekuje do kraja maratona serija promašaja koji su nakon toga usledili.
Odmah pored fudbalskog stadiona nalazi se manji, atletski. Idemo ka njemu, kad vidim da su kapije otvorene i da je ideja organizatora trčanje po atletskoj stazi ovog objekta. Prija mi ta neočekivana promena, lep je osećaj, uprkos tome što nema nikog na tribinama. Trčanje po atletskom stadionu, pogotovu ako je kratko poput ovog, a trčali smo možda 300 metara, da čoveku određenu injekciju. Na takvom ambijentu moraš da se malo podigneš, jave ti se pred očima prenosi raznih atletskih takmičenja. Ne možeš da se vučeš po stazi kojom su trčali toliki šampioni.
Kilometar-dva kasnije, nema više ni u tragovima tog osećaja. Sunce je jače upeklo, a ulica kojom trčimo deluje dugo, ne nazire joj se kraj. Kao ni samom maratonu. U pitanju je 33. kilometar i u meni je ponovo skoro isti osećaj kao i na svakom maratonu kad dođem do tih brojki – kraj je tako blizu, a tako daleko. Pokušavao sam da se podignem na sve moguće načine, uzimao sam dosta vode, posisao sam dva gela, u nekoliko navrata sam uzeo bananu, ali ništa od toga ne daje dugoročne rezultate. U daljini vidim punkt za okrepu i pomislim kako bi mi prijalo da uzmem malo banane, ali kad priđem stolovima vidim da banana nema. Umesto njih, stoje samo kruške. Iseckane su na kriške, velike su, nisam toliki stručnjak za ovo voće da bih znao koja je vrsta u pitanju.
Razmišljam kako nikad pre tokom trčanja nisam jeo krušku. Pokušavam da se prisetim prethodnih maratona i čini mi se da ovo voće čak nikad nisam ni video u ponudi. Ne mogu da zamislim kakav je osećaj sada jesti krušku, pojma nemam da li će mi to prijati. Plašim se šta ako moj stomak bude loše reagovao na ovo voće, retko kada je inače jedem i nije naviknut. S druge strane, ljudi oko mene ih uveliko uzimaju i očigledno oni znaju nešto što ja ne znam, tako da odlučujem da uzmem jednu krišku.
Prvi je zalogaj i došlo mi je da zastanem koliko me je raspametio osećaj. Kruška je bila toliko sočna, slatka, njen sok kao da je milovao nepca. Zašto ovog voća nema na svakom maratonu, pomislio sam. Krivo mi je što nisam uzeo još jednu, ali sam onda shvatio da je možda bolje uzimati ih malo po malo, baš da ne izazivam previše stomak, ipak trčim tri i po sata i svašta sam u njega uneo od početka maratona. Srećom, do kraja je bilo krušaka na još jednom mestu i pojeo sam još jednu krišku. Nakon toga sam u nekoliko navrata u Beogradu kupio ovo voće, počeo sam da ga više cenim, ali nijedna nije bila takva. Ni blizu. Njen ukus i dalje mogu da rekonstruišem i on će me pratiti dok sam živ. Sigurno postoje ukusnije i sočnije kruške, ali sam uveren da ma kakve kruške budem probao, nijedna neće biti slasna kao ona na firentinskom maratonu. Najukusnije voće nije ono koje je najslađe, već ono koje te oživi, koje ti da snagu kada se osetiš nemoćnim.
Ipak, koliko god bila lepa i pomogla mi, kruška nije svemoćna. Prošao sam 36. kilometar i osećam kako mi snaga ponestaje i da moram malo da šetam. Prolazimo kroz ulicu u kojoj sam smešten, u samom je centru, nedaleko od reke. Sve je u ovom gradu istorijsko-umetnički spektakl. Kada sam tražio stan, video sam na AirBnb da je u pitanju simpatična garsonjera, a kad sam došao, shvatio sam da se do nje prolazi kroz hodnik sa svodovima oslikanim u 15. veku. Odatle se dalje ide kroz jedno bajkovito unutrašnje dvorište srednjevekovnog manastira, da bi se iz njega ulazilo u zgradu koja je puna stanova za turiste.
Koje je prolazno vreme?
Sada se nalazim se druge strane i odlučujem da hodam. Plan mi je da ne hodam dugo, vidim da kroz nekih 200 metara ulica skreće u desno i odlučujem da šetam do tog skretanja. Takođe odlučujem da ću ostati veran prvobitnoj odluci, da je neću menjati u hodu kao što sam to činio u Oslu. Prija mi šetnja, oporavlja me. Trudim se da dišem punim plućima, da malo razmrdam ruke, kolena. I tada činim nešto što sam se odlagao otkako je počeo ovaj maraton. Izvadim telefon da vidim koje mi je vreme. Gledam koliko sam prešao, računam koliko mi je još ostalo i tada shvatim da mi je prolazno vreme i više nego dobro. Imam šansu da istrčim za četiri i po sata, možda i minut brže.
I tu se ruši čitav koncept današnjeg trčanja. Sva ona priča o neplaniranom maratonu koji je čist bonus, o opuštenom trčanju, uživanju u prelepom gradu, sve se to raspršilo kad sam shvatio da imam priliku da u ovom gradu po prvi put istrčim maraton ispod četiri i po sata. Što mi možda kroz godinu-dve neće delovati kao toliki uspeh, možda u narednim trkama spustim vreme i većinu istrčim ispod ovog rezultata, ali opet, možda to nikad ne uradim. Ovo mi je prva, a možda i jedina šansa da maraton istrčim rezultatom 4:29. Ako je ignorišem i ako to nikad kasnije ne uspem, uvek ću se pitati da li sam onomad u Firenci imao šansu. Šansu koju sam tako olako propustio zbog želje za trkačkom ušuškanošću.
Ništa, idem onda do kraja bez ikakve poštede, pa kako bude! Skrećem desno u bočnu ulicu, prestajem da hodam i nastavljam sa trčanjem. Ne ide lako, sa setom se prisećam prijatnog osećaja dok sam šetao, ali nemam nameru da posustanem. Poslednji kilometri su u centru grada, malo se vrtimo po ulicama punim znamenitosti. Tu i tamo se kroz krovove promalja kupola Duoma samim tim i cilj. Nekad deluje suviše blizu, jasno je da do kraja imamo još dva-tri kilometra, a ona je tu, na nekoliko stotina metara. Njena pojava kao da nas mami, golica nam maštu – evo me, tu sam, samo moraš još da trčiš, dalje nego što bi realno mogao, ali ovde sam i čekam te. I publike je sada više, oseća se euforija. Prolaznici nam aplaudiraju, snimaju nas i naravno uzvikuju svoje „Forza, forza, bravi“. To je to, prošao sam tablu sa brojem 42, vadim mobilni da vidim koje mi je vreme. Još 195 metara je ostalo, uspeću za 10-20 sekundi ispod 4:30, idemo forza!
Prolazim kroz cilj i širim ruke. Deluje da ću se srušiti, ali vredelo je. Dobijam medalju, prelepa je, duguljastog je oblika i razlikuje se od ostalih koje sam osvojio. Pijem vodu, jedem bananu i želim da se slikam sa medaljom i Duomom u pozadini, ali kako sam u velikoj senci, a kupola je na jakom suncu, slike ne uspevaju baš najbolje. Želim da sednem, da se ispružim, ali nemam gde. Mali je prostor za maratonce koji su završili, izgleda da je želja organizatora da što pre odemo i oslobodimo taj deo za ostale, što dodatno otežava velika gužva sa druge strane ograde. Centar Firence je inače vikendom pun ljudi, kada se svemu tome još doda maraton, gužva je nesnosna.
Desetak minuta kasnije nalazim se trgu Santa Maria Novella. Ležim ispred poznate gotičke crkve. Žmurim, oko mene je dosta sveta, čuje se svakojaka buka, graja, ali ništa mi od toga ne smeta. Sunce me miluje, a svi ti glasovi, toliki jezici koji dopiru do mene, zvuče kao cvrkut ptica ili žubor potoka. Toliko sam umoran i spokojan da bih najradije tu zaspao. Povremeno otvorim oči i vidim da me neki prolaznici gledaju. Mnogo ljudi nedaleko od mene sedi, dok sam ja jedini koji leži na sred pločnika, ali i pored toga ne delujem kao neki čudak. Medalja oko vrata daje mi to pravo.
Nedugo zatim ipak ustajem. Dolazim do crkve i želim da me neko slika sa medaljom i crkvom u pozadini. Vidim grupu nasmejanih Italijana. Svi su sa medaljama. Zamolim jednog da me slika, on to uz osmeh učini, kada me pita koje mi je bilo vreme. Ja mu kažem četiri i po sata, njegov engleski nije najbolji i pita svog drugara koji mu kaže ovu brojku na italijanskom.
Po njegovom izrazu jasno mi je da nije oduševljen. Pitam ga koje je njegovo vreme, kad mi kaže tri i po sata. Oduševljeno mu čestitam, čak načinim i blagi pokret kojim mu se klanjam. On se smeje, u stilu je, nemoj tako nije to ništa. Kako bre nije ništa, istrčao sam najbrži maraton u životu i sreo čoveka koji je za sat vremena brži od mene. Ali, dok kasnije pomalo otežano šetam ka svom smeštaju, razmišljam kako je ovo redovan slučaj na svakom maratonu. Kakav god da si, uvek postoji neko kome možeš da se pokloniš. I uvek ima nekog ko tebi može to da učini. I onaj ko poslednji stigne, čak i ako probije maratonsku granicu od šest sati, ima nebrojeno mnogo ljudi koji ga gledaju sa divljenjem, jer je uspeo u nečemu u čemu oni nisu.
Sutradan u cik zore šetam ka železničkoj stanici, odakle me voz vodi u Bolonju. Spakovao sam sve osim patika. Herojski su izdržale i ovaj maraton, ali ne bih više rizikovao da u njima trčim. I pored toga, mogu da budu od pomoći nekom beskućniku. Možda nisu više za maratone, ali moći će u njima još dosta da se hoda. Zato ih ostavljam pored kontejnera. Jedino nisam siguran koliko je Italijana koji nose patike broj 47, ali želim da verujem da će nekome pomoći. Meni svakako jesu.
