Stojimo na pasoškoj kontroli na aerodromu i čekamo da norveški policajac završi razgovor sa dve devojke koje su pre nas. Mlad je i deluje strogo dok im postavlja razna pitanja. Traži od njih potvrdu o plaćenom smeštaju, pita ih kada se vraćaju nazad, želi da vidi povratnu kartu. Nisam se na ovo pripremio i koristim vreme dok njih ispituje da preletim po mailu i uradim screenshotove ovih potvrda. Kada dođemo do šaltera, pita me koji je razlog našeg dolaska u Norvešku. Kažem mu da u subotu trčim maraton u Oslu, a da je moja žena tu da bi me bodrila. Značajno me pogleda i ponavlja to što sam mu rekao, kao da je u pitanju poslednja stvar koju je očekivao da će čuti. Malo mi još lista pasoš, taman se spremam da mu pokažem potvrdu o plaćenom Airbnb stanu, kad mi lupi pečat, osmehne se i kaže „Good luck on your marathon“.
Tri dana kasnije, nalazim ne na startu trke. Stan smo iznajmili nedaleko odatle, na nekih sedam-osam minuta hoda. Toliko je blizu da smo bili previše opušteni, pa smo krenuli kasnije nego što je trebalo i stigli u 9:23. Start moje trke je u 9:30. Srećom, nije gužva. Da bih došao među maratonce na startu, moram da pređem jedan montažni nadvožnjak iznad ulice odakle trka kreće. Ovo je zahvalno, ne samo što odatle imam lep pogled na ljude sa kojima ću narednih sati deliti sličnu sudbinu, već je dodatni benefit što se ispred trkača nalazi orkestar u uniformama i mogu da zastanem i na kratko uživam u toj sceni. Prizor deluje svečano, orkestar izvodi neku meni nepoznatu kompoziciju. Pomislio sam da je možda norveška himna, ali mi se po ponašanju publike čini da ipak nije. Na brzinu se pozdravljam sa Jasminom, pomalo sam nervozan što sam toliko knap stigao na početak, ali istovremeno razmišljam da to možda i nije loše. Nemam previše vremena da razmišljam o trci, nemam kad da sebi nabijem dodatnu presiju. I pre nego što shvatim gde se nalazim, već ću početi sa trčanjem.
Ostalo je još dva-tri minuta i na nadvožnjaku koji sam malopre prešao stoji jedan momak u sredini i po jedna devojka sa strane. Čuje se neka vesela muzika, oni su nasmejani i zajedno se zagrevaju. Ideja je da animiraju trkače da i oni zajedno sa njima rade iste vežbe istezanja. Deluju pomalo smešno, ali su istovremeno i prilično simpatični, pa se prepuštam njihovim pokretima. Zagrevanje se završava, na videobimu kreće odbrojavanje. 4…3…2…1 i krenuli smo!
Da li ću se skuvati?
Naravno, prvi koraci su spori. Iako ovo nije ni približno masivan maraton kao u Roterdamu ili Beču, ulica ispred Gradske kuće nije preterano široka i prvih nekoliko desetina metara svi smo u nekom bržem hodu. Većina maše onima koji su došli da ih isprate, što i ja činim. Vidim da me Jasmina snima, vesela je, viče, ne manjka joj euforije, a meni prolazi kroz glavu kako to neće biti reprezentativan video, jer svi na njemu hodamo u masi, poput putnika u punom prevozu koji zajedno idu ka vratima.
Gledajući ljude oko sebe još tokom zagrevanja, jedan od prvih utisaka mi je bio da sam među retkima u dugim rukavima. Kako se obući, bila mi je velika misterija prethodna tri dana. Očekivao sam da ću se malo klimatizovati i otkriti kakvo će me vreme očekivati tokom trke, ali što sam duže boravio u Oslu, sve sam manje razumeo tamošnje vremenske prilike. Skoro svakog dana se vreme menjalo po nekoliko puta, u jednom trenutku bi bilo jako sunčano i toplo, toliko da čovek poželi da je u kratkim rukavima, onda bi sunce zašlo iza oblaka pa bi temperatura subjektivno gledano pala za jedno deset stepeni, a oblake bi po pravilu ispratio snažan vetar, koji bi još dodatno pogoršao osećaj i naterao vas da obučete sve što imate pri sebi. Neretko tu ne bi bio kraj, već bi nakon njega krenula i kiša. I taman kad pomisliš da je to ono što te čeka do kraja dana, u roku od pola sata kiša stane, sunce ponovo grane, ti ponovo imaš potrebu da se skineš, onda opet idu oblaci i veter, i tako, bez preterivanja, jedno pet puta dnevno. Drugi šok vezan za klimu mi je bilo saznanje da je u Oslu tokom septembra znatno toplije oko 19-20 časova nego u 13-14, tako da podaci o maksimalnoj dnevnoj temeperaturi ne znače previše ako se trči u prepodnevnim satima. Kad se sve ovo uzme u obzir, osetio sam se prilično konfuzno dok sam gledao opremu za trčanje koju sam poneo. Kompromisno rešenje je bilo da trčim u šorcu i tanjoj majici na duge rukave. Čak sam imao ideju da preko nje obučem majicu na kratke rukave sa Beogradskog maratona, kada već na njemu nisam trčao da makar iskoristim priliku da malo promovišem svoj grad, ali sam pomislio da ću se skuvati u tome. Dok sam posmatrao ljude oko sebe, među kojima je dosta bilo i onih u majicama na bretele, pitao sam se da li to oni znaju nešto što ja ne znam i da li ću proključati i u ovoj odevnoj kombinaciji.
Već u prvih 100 metara vidim pejsere sa vremenom 4:30 i odlučujem da stanem malo iza njih. Razmišljam da probam da trčim njihovim tempom prvih 20 ili 25 kilometara, a onda da usporim. Dotadašnji lični rekord mi je 4:33, vreme koje sam istrčao pet meseci ranije u Roterdamu, ali sam uveren da su minimalne šanse da ću ponoviti takav rezultat. Mnogo sam se bolje tada spremio, češće sam trčao, pred maraton sam četiri ili pet puta istrčao na treninzima po 30-32 kilometra. Tamo je i staza bila potpuno ravna, a vreme za trčanje idealno.
Nisam zadovoljan kako sam se spremao za ovu trku. Leto je bilo pretoplo i nisam trčao onoliko često koliko sam planirao. Svega sam jednom istrčao 30 kilometara i tada sam prilično kolabirao u poslednjim minutima. Da nevolja bude veća, desetak dana pre ovog maratona bio sam prehlađen, jedne noći sam se probudio potpuno mokar, pa mi je to poremetilo poslednje treninge pred trku. Čak sam se nedelju dana pre maratona pitao da li ću uopšte moći da trčim ili ću otići u Oslo čisto turistički. Zbog svega ovoga sam očekivao da ću najverovatnije završiti sa vremenom 4:40-4:50, pa sam zato očekivao da ću svega pola trke moći da trčim tempom kojim sam krenuo.
Postoji li neki deo grada bez uzbrdica?
Nakon nekoliko stotina metara trasa prolazi nedaleko od zgrade u kojoj smo iznajmili stan, da bismo potom skrenuli u jednu usku ulicu. Nemam osećaj da trčim maraton u nekom velikom gradu. Osim širine ulice, skoro da nema navijača uz stazu. Ako se neko zadesi tokom šetnje, zastane, uputi poneki osmeh ili blagi aplauz, ali skoro da nema ljudi koji su planski stali pored staze ne bi li bodrili trkače. Kod table koja obeležava prvi pređen kilometar do mene dopire zvuk klavira, a još više mi skreće pažnju natpis na maloj nadstrešnici uz stazu, ispod koje je nekoliko muzičara. Piše „Kolibri“, a ispod piše Anđelija i neko prezime na „ić“ koje nisam uspeo da zapamtim. Već sam prošao, kad pomislim da sam mogao da im priđem i nešto kažem na srpskom, ali nisam odreagovao na vreme. Da se ne lažemo, ne znam ni šta bih rekao, verovatno bih se prodrao „’de ste bre ljudi“, ili nešto u tom stilu, tako da je možda i bolje što sam samo ćutke prošao.
Najveća dilema tokom proteklih dana, pored vremenskih prilika, bila mi je vezana za samu stazu. Kada sam se prijavio, nisam se previše udubljivao u to kakva je staza, pa su me pomalo uplašile šetnje po gradu prethodna tri dana. Oslo ima užasno mnogo uzbrdica i nizbrdica. Gde god da ste se uputili u širem centru, ma koliko početak šetnje bude ravan, on vrlo brzo preraste u neki veliki uspon ili pad. Jedan od komentara koji sam ponavljao Jasmini, što je ubrzo postala fora koja se ponavlja, bio je „nadam se da maraton ne ide ovuda“, što bih govorio čim bismo krenuli da se pentramo nekom ulicom.
Zbog svega ovoga, dok trčim prve kilometre, sve vreme gledam u daljinu, u strahu da će se odjenom pojaviti neka teško savladiva uzbrdica. Nje, za sada, nema i trčim u povećoj grupi ljudi. Samo je desni deo ulice zatvoren za maratonce, levom nesmetano idu automobili, a u toj ekipi trkača na malom prostoru, zauzeo sam usku stazu između tramvajskih šina i zaštitne ograde. Širina je jedva dovoljna za jednog trkača, a toliko nas je mnogo i svi trčimo istim tempom, da je teško da se ubacim u središnji deo šina. Jedino što mi preostaje jeste da pažljivo gledam gde gazim da ne bih izvrnuo zglob, bez ikakve prilike da posmatram prizore oko sebe, što mi je omiljena aktivnost na maratonima. Odnosno, omiljena aktivnost do nekog 25, eventualno 30. kilometra, kasnije nemam viška snage za posmatanje divnih građevina i parkova.
Prethodni dani u Oslu bila su dovoljni da primetim još jedan fenomen u ovom gradu – kao da se svi bave trčanjem. Ne pamtim da sam negde video toliko ljudi koji džogiraju. Pritom, nisam trkače viđao samo po parkovima, oni su na svakom ćošku. Teško može da se dogodi da šetate duže od pet minuta a da nekog ne vidite. Ujutru, uveče, po ravnom, po uzbrdici, nizbrdici, po širokim ulicama ili nekim malim budžacima, mladi, stari, muškraci, žene, u svakom trenutku neko oko vas trči. Sve ovo divno deluje, lep je osećaj biti u gradu u kom se toliko ljudi bavi sportom i to još sportom koji i vi upražnjavate, ali pred trku ume da stvori i blagu tenziju, pogotovu što ne praktikujem da trčim poslednjih pet-šest dana pred maraton. Dok sam gledao sve te ljude koji su džogirali tokom mojih laganih turističkih obilazaka, imao sam osećaj sličan onom kad ti se približava ispit i deluje ti da svi oko tebe vredno uče dok ti džabalebariš. Osećaj sam pojačavao komenterisanjem trkača sa Jasminom, skretao bih joj pažnju na mnoge od njih i u šali ponavljao kako se vidi da su to potomci Vikinga i da protiv njih nemam nikakvu šansu. Nisam, naravno, ozbiljno sve ovo mislio i ona mi je govorila da se ne takmičim protiv njih već trčim za sebe, čega sam svakako i sam bio svestan, ali lagao bih ako bih rekao da mi nije prošlo kroz glavu da se nisam dovoljno spremao. Pogotovu što sam u to i verovao.
Prošli smo šest-sedam kilomatara i za sada sve ide po planu. Uspevam da bez većih poteškoća držim tempo trkača koji planiraju da završe trku rezultatom 4:30. Vreme je za sada idealno i nisam se pokajao što sam obukao to što imam na sebi. Razmišljam koliko imam sreću sa vremenskim uslovima, kao što je to bio slučaj i na prethodnom maratonu u Roterdamu. Tamo je bilo nekoliko stepeni manje, ali je sunce bilo jako. Ovde je oko 16-17 stepeni, međutim skoro sve vreme je oblačno, a povremeno se oseti i vetar, ali mnogo slabije nego što je to bio slučaj prethodnih dana. U pitanju je prijatan vetar koji pre može da se posmatra kao vetar saveznik, on je tu da vas povremeno rashladi i osveži, ali ni u jednom momentu ne prelazi granicu da u tome pretera.
Trčanje po ravnim ulicama nije moglo da traje večno i započinjemo malo duži uspon. Nije velik, ali je ulica dugačka, ne vidi joj se kraj, a ubrzo čujem stidljiv aplauz ljudi ispred sebe. Pokušavam da vidim šta se dešava, kada sa moje leve strane, u suprotnom smeru, protrči neki maratonac. Nemam predstavu na kom je kilometru, ali sudeći po njegovom tempu, nema malu razliku u odnosu na nas. Nedugo zatim, njega prati još jedan, pa još nekoliko trkača i svaki od njih dobija našu podršku. Pomalo je deprimirajuće gledati ih, bukvalno deluju kao da lete u poređenju sa nama. Jedina uteha je da smo mi u tom delu sporiji nego inače jer se penjemo, samim tim i oni verovatno trče nešto brže nego što su to činili kad su bili na našem delu, ali uteha je prilično slaba.
Uzbrdica je konačno završena i prepoznajem ulicu u kojoj smo sada, šetali smo Jasmina i ja tuda dva dana ranije. U pitanju je rezidencijalni deo grada u kom se nalaze brojne ambasade i skoro svaka kuća može da se slika koliko je lepa. Mada, to i nije neka retkost za Oslo, grad je mnogo lepši nego što sam očekivao i čovek dugo može da šeta a da ne primeti nijednu ružnu građevinu.
Parks and (everything but) recreation
Prolazimo pored veličanstvene kapije na ulasku u Frogner park. Kroz nju se nazire i sam park i njegove silne skulpture, a do mene dopire muzika. Nekoliko identično obučenih devojaka plešu pored zvučnika uz neke hitiće i razdragano bodre trkače. Neke od njih drže transparente sa motivacionim porukama u stilu „you’re the best“ i slično. Kao što već rekoh, jedna od odlika ovog maratona je da nije bilo previše ljudi koji bodre trkače, ali je na nekoliko mesta bilo brendiranih punktova gde bi ljudi, angažovanih od firmi koje su postavile te punktove, širile euforiji i ohrabrivale maratonce. Drugim rečima, bile su verovatno plaćene za to što rade, ali su to toliko dobro radile da su stvarale privid da svim srcem stoje uz nas. Na maratonu gde toliko manjka podrške publike, nemate taj luksuz da dovodite u pitanje iskrenost onih koji vam uzvikuju i mašu, već ste zahvalni na svakom bodrenju koje dobijete, pa se tako i ja, poput mnogih mojih kolega, osmehujem devojkama dok prolazim pored njih.
Ulazimo u park kroz jednu manje reprezentativnu kapiju i trčimo kroz divnu prirodu. Kad smo šetali ovuda dva dana ranije pomislio sam da Frogner park deluje kao lepo mesto za trčanje i obradovalo me je što ću ga doživeti na još neki način. Park je pun skulptura, ima ih preko 200, i sve su delo Gustava Vigelanda. Skulpture su stare stotinak godina i predstavljaju razne nage ljude, od dece do staraca i mnogi su u čudnim pozama. Neke od njih deluju uznemirujuće kad se posmatraju izbliza, pogotovu centralni deo koji čini veliki stub koji svojim nagim telima formiraju ljudi, ali tokom trčanja, dok se ovi prizori tek promaljaju u daljini kroz veliko drveće, ceo ovaj ambijent odiše nekim spokojem. U jednom delu parka nalazi se bina na kojoj svira neki bend. Muzika se veoma glasno čuje, čak je nepotrebno bučna jer se ispred bine nalazi manje od desetoro ljudi. Podižem palac prema bendu, ali su toliko posvećeni svojoj pesmi da me niko ne primećuje. Treba ceniti toliki entuzijazam benda koji svira pred tako malo ljudi, od kojih ih većina nas ne sluša zglavno duže od pola minuta.
Na nekom smo 15. ili 16. kilometru i trčimo pored obale na kojoj je usidreno mnoštvo brodića, a sa njene druge strane se vidi velika livada na kojoj je dosta ovaca. Prepoznajem kraj, dan ranije sam tuda prolazio autobusom kad sam išao da vidim Fran muzej. Ubrzo u daljini vidim dotični muzej, veoma je neobičnog oblika sa oštrim spuštenim krovovima do zemlje i u njemu se nalazi istoimeni brod koji je pre više od jednog veka išao na nekoliko ekspedicija ka Arktiku i Antarktiku. Brod je najpoznatiji po tome što je njime legendarni istraživač Roald Admundsen putovao u misiju kojom će postati prvi čovek koji je došao do Južnog pola. Namerno sam išao tamo dan pred maratona, volim da nervozu uoči trke umanjim odlaskom u neki muzej. Simbolično mi je bilo da to bude baš ovaj, rezonovao sam da koliko god mi na maratonu bude teško, prijaće mi pomisao da mi nije najteže ako dan pre toga moju pažnju zaokupe ljudi koji su tri godine proveli u ledenim predelima gde ljudska noga pre njih nije kročila. Kad smo kod simbolike, nekoliko sati kasnije sam posetio još jedan muzej, ovog puta Nacionalni, gde sam video nekoliko najpoznatijih Munkovih slika, uključujući i kultni Krik. Dugo sam je gledao, u pitanju je možda i moja omiljena slika, i pomislio da se nadam da njena predstava neće imati bilo kakve veze sa mojim sutrašnjim maratonom.
Približavamo se Gradskoj kući, možda i najlepšoj građevini u Oslu i mestu odakle smo počeli trku. Još uvek nismo na 21 kilometru, što me malo zbunjuje jer znam da se trče dva kruga. Staza skreće u desno, nedaleko od luke i vodi nas ispod stare tvrđave u sred parka, kuda sam dan ranije šetao nakon što sam pokupio startni paket. Tada me je taj ambijent malo podsetio na Kalemegdan, jedino što sa Kalemegdana gledate na reku, dok ovde posmatrate more i nekoliko divnih ostrva u daljini. Koji minut kasnije, ponovo sam u ulici koju prepoznajem. Na moju veliku žalost. U pitanju je široka ulica kojom smo dva dana ranije šetali kada smo tražili omanju instagramičnu ulicu Damstredet. Bila je ogromna uzbrdica, jedna od najvećih koje sam video u ovom gradu i tada sam takođe prokomentarisao da se nadam da maraton neće tuda prolaziti. Želja mi se očigledno nije ispunila. Trčim polako, i dalje sam u istoj grupi maratonaca i uspevam da pratim njihov tempo, dok ljubomorno gledam trkače koji su nekoliko kilometara ispred nas i iz suprotnog smera jure nizbrdo. Solidan uspon traje nekoliko stotina metara, da bi se nakon toga uspon pretvorio u sumanutu uzbrdicu. Srećom, taj deo nije dugačak, možda 150 – 200 metara i uspevam da ga ovog puta savladam bez većih problema, ali se unapred pitam kako će biti kada na 37. ili 38. kilometru budem ponovo ovuda prolazio.
Dobra stvar kod trčanja uzbrdo je pomisao da će u nekom trenutku uzbrdicu zameniti nizbrdica i jedino što vam preostaje je da se nadate da će taj momenat nastupiti što pre. Ovde se to konačno dešava i ubrzo se prepuštam gravitaciji da me vuče niz ulicu kojom sam se nekoliko minuta ranije pentrao. Koliko god me noge same vukle, ne smem previše da im se prepustim, moram malo da usporavam, da se ispravim i dodatno aktiviram kolena. Ne želim da dozvolim nogama da preuzmu kontrolu nad umom. Već razmišljam o kraju maratona i shvatam da će mi zbog ove nizbrdice poslednja dva kilometra biti prilično lagana. Jedino što me od njih deli još skoro dvadeset kilometara, a neposredno pre ta dva lagana kilometra, još jednom me očekuje onaj jezivi uspon. Što više o njemu razmišljam deluje mi sve strmije.
Diskretni heroji pejseri
Ponovo dolazim do Gradske kuće. Ovog puta sam definitivno na polovini trke. Ispred mene se u daljini vidi cilj i tu sledi račvanje, desno idu maratonci, levo je cilj za polumaratonce. Dok mu se približavam, čujem veliki aplauz i voditelja koji nešto euforično priča na norveškom. Pogledam i vidim da jedan afrički maratonac ide ka cilju i shvatim da je to pobednik maratona, koji je duplo brži od mene.
Nekoliko kilometara kasnije i dalje sam u istoj koloni trkača pored dvoje pejsera sa vremenom 4:30. Simpatični su dok trče sa zastavicama na leđima na kojima je ispisano ovo vreme. Muškarac je u srednjim tridesetim, vitak čovek sa brkovima i često se okreće ka trkačima i uz osmeh nešto priča na norveškom. Žao mi je što ga ne razumem, po gestikulaciji deluje da fino bodri ljude i da ih upozorava na neke teže deonice kojima se približavamo. Pored njega je žena, nešto je starija i ne priča toliko sa trkačima, ali odiše nekim spokojem. Deluje kao da bi tim tempom mogla da istrči još nekoliko maratona bez pauze.
Ovo mi je prvi put da trčim u ovoliko gusto zbijenoj grupi trkača. Na 25. kilometru na malom rastojanju oko mene se nalazi barem petnaestoro trkača. Toliko smo blizu da je dovoljno da jedan naglo zastane, ili se pomeri za korak u stranu, i sigurno bi se neko sapleo. Trčimo u ritmu, naše noge sinhronizovano udaraju po betonu, kao da smo mesecima zajedno spremali ovu koreografiju.
Prisećam se sjajne knjige „Rođeni da trčimo“ Kristofera Mekdugala, koju sam pročitao nekoliko nedelja ranije. U jednom delu piše kako je trčanje najprirodnija ljudska aktivnost i da je neše telo i formirano za trčanje. Za razliku od životinja koje su prekrivene krznom, zbog čega nakon trčanja moraju da naprave višeminutnu pauzu ne bi li se rashladile, ljudi mogu satima da trče bez prestanka, jer se kroz znoj rashlađuju tokom ove aktivnosti. Autor baš zbog ovog iznosi teoriju da su naši preci satima trčali za životinjama, čime bi ih na smrt izmorili, jer nijedna životinja, ma koliku početnu prednost stvorila, ne bi mogla toliko dugo da trči bez pauze. A upravo je to prvo trčanje, trčanje u lovu na divlje životinje, to iskonsko trčanje radi preživljavanja, bilo u grupama. Kako autor kaže, čovek je stvoren da bi trčao, ali naši preci nikada to nisu činili sami, što bi uostalom bilo i opasno, već su uvek trčali u grupi. Baš kao što i ja to sada činim.
Za sve ove godine, trčanje sam uvek doživljavao kao individualnu aktivnost. Bila mi je to prilika da budem malo sam sa svojim mislima, a jedna od prednosti je bila i ta što sam mogao da trčim kad hoću, gde hoću i koliko dugo hoću. Zbog toga me nikad nisu privlačili trkački timovi, kojih toliko ima u Beogradu. Bio sam svestan brojnih prednosti, ali nakon godina mog rekreativnog igranja košarke, pronašao sam se u jednom individualnom sportu kakvo je trčanje, u dobroj meri i zbog toga što ni od koga ne zavisim i mogu da radim ono što mi se radi.
Ipak, dok sam u povećoj grupi trkača prelazio kilometre kroz ulice i parkove Osla, osetio sam lepotu koje su svesni svi oni koji ovakvo trčanje često upražnjavaju. Novo saznanje mi nije promenilo način na koji sam gledao na treninge, i dalje sam želeo da trčim sam, ali sam shvatio da na samom maratonu grupa trkača može fino da povuče čoveka. U više navrata sam pomislio da malo usporim tempo, ali gledajući ljude oko sebe i posmatrajući ritam kojim svi prelaze metar po metar, bilo mi je jasno da ne želim da se predam i da ću se prepustiti tom talasu koji me toliko lepo nosi. Prepustiću mu se, makar još neko vreme.
Šetnja, da ili ne?
Trčimo nešto užom ulicom i do mene iz daljine dopire zvuk električne gitare. Približavajući mu se vidim da jedan čovek mojih godina stoji ispred vrata kafića i svira „džipsonku“. Sam je i vrlo je naložen dok svira prve rifove pesme „Highway to hell“. Obraduje me ova muzika, dobro svira, sjajno je ozvučenje, jedino mi smeta što nedostaje onaj deo kada se uključuje bubanj. Pesma zvuči dobro, ali nekako nedorečeno jer joj važan sastojak fali.
Baš kao što meni fali nedugo kasnije. U pitanju je možda 36. kilometar i pred velikim sam iskušenjem da malo usporim, da neko vreme šetam, ali potiskujem tu želju, znajući da uskoro sledi veliki uspon i ako negde moram da hodam, najbolje je da bude baš tu. Trčim jednom užom ulicom, kada je ugledam. Jasmina stoji sa moje desne strane na trotoaru, viče me i smeje se. Obradujem se kad je vidim, ali ne mogu da to i pokažem. Nemam snage da joj priđem i da je poljubim, iako prolazim na svega tri-četiri metra od nje. Sve što uspevam je da se nekako osmehnem, verovatno sam podigao i ruku, mada čak ni za taj deo nisam siguran, i nastavljam da trčim. Pitam se da li se razočarala što sam je skoro pa ignorisao i jedina uteha mi je što sam se suprotstavio iskušenju da hodam. Bilo bi mi deprimirajuće da me je po prvi put ugledala na toj trci tokom mog hodanja. Možda sam bio vidno izmučen, možda sam joj posvetio manje pažnje nego što je poželela, ali makar me je videla kako trčim. Nesigurno, sa patnjom na licu, ali moje noge su se barem ritmički pomerale, ma koliko taj ritam bio spor.
Još uvek trčim, pod utiskom sam susreta sa Jasminom, kada dolazim do najvećeg uspona na stazi. Prešao sam sto metara, pa još sto, i na momenat poverujem da ću celu uzbrdicu proći trčeći, ali ubrzo dolazim do dela kada se uspon još više povećava i shvatam da je besmisleno da pokušavam da i njega istrčim. Na prošlom maratonu u Roterdamu sve vreme sam trčao i to sam smatrao svojim velikim uspehom, verujući da je to nešto što će me pratiti na svim narednim maratonima, tako da svoju odluku da malo pešačim doživljavam kao poraz, ali se tešim da je u pitanju racionalan potez, taktičko povlačenje i mudro čuvanje snage za ono što me kasnije čeka.
Tek sada dok šetam shvatam koliko me sve boli. Noge i zadnjica su mi u grču, ali i pored toga šetnja mi toliko prija da mi nemoguće deluje pomisao da ću kroz nekoliko minuta ponovo trčati, bukvalno mi se plače od te pomisli. Ali, moram. Ne želim da predugo šetam, pa dok koračam i sisam gel, gledam ispred sebe i donosim odluke. Šetaću eno tamo do one bandere, odlučujem dok gledam dotičnu banderu koja je na manje od sto metara. Kad joj se približim, vidim drvo iza nje i menjam odluku da ću šetati do njega. Došavši do drveta, ugledam parkiran automobil nekih 50 metara dalje i ubeđujem sebe da će mi tih dodatnih 50 metara šetnje mnogo značiti i da je to sasvim racionalna odluka.
Njegovo veličanstvo cilj
Uzbrdica je napokon završena, sledi ravan deo i lagano nastavljam sa trčanjem. Koliko god me je šetnja na prvi pogled odmorila, noge su mi teške, odvikle su se od trčanja, kao da nisu moje, i treba im minut-dva da se vrate u trkačko stanje. Srećom, ubrzo sledi velika nizbrdica koju sam toliko dugo iščekivao. Puštam noge da me nose i divan je osećaj znati da se približavaš 40. kilometru i da trčiš brže nego što si to mogao da zamisliš. Deo mozga me upozorava da bih mogao malo da usporim, da nije najpametnije tako se prepustiti nizbrdici nakon više od četiri sata trčanja, delom se i kontrolišem, ali malim delom, suviše je lep osećaj trčati, skoro pa juriti ka cilju i imati osećaj da ti niko ne može ništa.
Konačno, skrećem desno i predamnom je široka ulica, ona iz koje je počela trka, a u daljini vidim cilj. Malo je reči koje mogu da opišu osećaj kad ugledaš cilj na maratonu. Otkako si počeo trku, negde si svestan da si svakim korakom sve bliži cilju, ali dobrim delom trke to zvuči kao prilično apstraktna misao. Sada, kad ga gledaš dok trčiš ka njemu, ova misao je vrlo konkretna. Tu je, eno ga tamo, i da, svakim korakom sve si mu bliži. Što je duža ulica, to je i osećaj moćniji, jer gledati cilj i trčati ka njemu, pravi je osećaj trijumfa. Po pravilu tad dobiješ i neku dodatnu snagu, jer malo toga toliko uzdigne čoveka kao saznanje da je pobedio, a svaki završetak maratona, bez obzira na vreme, čista je pobeda. Nema umora, bola, nemoći, razmišljanja o hodanju, ideja je uzdignuta čela ponosno proći kroz cilj.
Sada sam na pedesetak metara od cilja i gledam publiku. Sa moje leve strane stoji njih tridesetak, prilično su ravnodušni i to mi je motiv više da prenesem na njih delić euforije. Ne zaslužujem da trijumfujem pred nezainteresovanim gledaocima. Previše je bilo napora poslednja četiri i po sata, da bi svedoci moje pobede bili hladni i rezervisani ljudi. Zato ih gledam ih u oči, fiksiram nekoliko njih i vičem, podižem ruke, i moja akcija kod njih stvara reakciju, osmehuju se i počinju da mi aplaudiraju. Tako je već bolje, pomislim, čak se i osmehnem jer i promenu u njihovom ponašanju doživljavam kao još jednu pobedu.
U takvom raspoloženju, stegnutih pesnica prolazim kroz cilj. Prilazim devojci koja stoji sa medaljama. Osmehuje mi se i stavlja mi je oko vrata. Gledam medalju i pomislim koliko je lepa, najlepša koju sam do sada dobio. Posmatram i vreme na zvaničnom semaforu i ne mogu da verujem da sam istrčao trku u sličnom vremenu kao i u Roterdamu. Minut kasnije stiže mi potvrda u vidu SMS od organizatora, u kom mi čestitaju i obaveštavaju me da je moje vreme 4:33:35, što je za barem sedam minuta brže od vremena koje sam očekivao kada sam počeo maraton. Teško hodam, gledam oko sebe, u nadi da ću videti Jasminu, ali nje još uvek nema u mom vidokrugu. Uzimam paket, koji nemam snage da otvorim i prilazim punktu gde dele banane i vodu. Nakon što sam uzeo tri banane i litar vode, polako, šepajući, idem do klupice ispred zgrade Nobelovog komiteta. Pišem Jasmini, ona mi čestita na uspehu i kaže da je tu za par minuta, jer nije uspela da se ranije probije kroz zakrčene ulice. Gledam oko sebe, malo u medalju, tu je more, tu su galebovi, tu je i spokoj zbog uspeha. Ceo boravak u Oslu je bio divan, godinama sam želeo da ga posetim i svaki trenutak u ovom gradu bio je za pamćenje, ali nad svim tim bi se nadvila senka da nisam uspeo da završim maraton. Pokušavao bih u toj situaciji da racionalizujem, da objasnim sebi da je bilo lepo posetiti ovakav grad, ali osećao bih gorčinu i nikada tog putovanja ne bih mogao da se prisetim sa osmehom na licu.
Dok odsutno gledam prema ljudima koji završavaju trku, primetim u daljini dvoje pejsera sa kojima sa trčao sve do nekog 33. kilomtera. Završili su pre mene, već su se presvukli i ne deluju umorno. Poželim da ustanem i odem do njih, da im pružim ruku i zahvalim im se na svemu, ali ne mogu, noge su mi previše teške i nezamisliva mi je ideja da sad ustanem i ubrzanim hodom jurim nekog u masi. Pored mene ubrzo zatim sedaju dva momka sa istim medaljama, sigurno su petnaestak godina mlađi. Jedni drugima čestitamo, kažu mi da su iz Nemačke i da im je ovo prvi maraton. Pitaju me da li je i meni ovo prvi maraton, kad kažem da nije i da mi je ovo peti. Iznenade se kad to čuju, a iznenadim se i ja, pomislim da sam možda pogrešio. Suviše mi ozbiljno zvuči kad kažem da sam istrčao pet maratona, ali da, to je tačan broj. I ne planiram da dugo ostanem na njemu, jer sam se prijavio za maraton u Budimpešti koji je tačno tri nedelje kasnije.
Sutradan se vraćamo kući. Na aerodromu predajemo pasoše jednoj ženi, koju ne zanima razlog našeg boravka. Žao mi je što na njenom mestu nije policajac s početka priče. Rado bih mu rekao kako sam prošao na maratonu.
