Sparina je ogromna, nikad nisam trčao po ovakvoj. Tek je četvrti ili peti kilometar, a već na svaka dva minuta moram znojnicom da brišem čelo. Glava mi deluje kao da me je neko polio kofom vode. I ostali trkači imaju sličan problem, većini su majice natopljene znojem. Jutro je, oko pola devet, dan je oblačan i trenutno je 20 stepeni. Pirka vetar. Na prvi pogled deluje kao prijatno vreme za trčanje, osim činjenice da trčimo paralelno sa okeanom. Jasmina mi je dan ranije ukazala na veliku vlažnost vazduha. Rekla mi je da joj se kosa kovrdža, podatak na koji tada nisam previše obraćao pažnju, ali sada shvatam da je bio dobro upozorenje za ono što me danas očekuje.
I bez toga, bilo je već dovoljno zabrinjavajućih faktora. Ponovo nesanica. Nervoza kao da prvi put trčim maraton. Legao sam na vreme, ali satima sam se vrteo po krevetu. Navio sam alarm za 6:30, u nekom trenutku sam pogledao u telefon, već je skoro bilo dva, a još uvek nisam uspeo da zaspim. Nakon toga sam malo spavao, laganim snom, budeći se tri-četiri puta. Dok sam ležao, pitao sam se da li ću uopšte biti u stanju da istrčim maraton. Ako se desi da celu noć provedem budan, pomišljao sam da odustanem od trke. Čak sam krenuo da racionalizujem kako ću onda imati dan više za odmor sa Jasminom, razmišljajući šta bismo sve mogli da uradimo tokom tih dodatnih nekoliko sati.
Nije samo nesanica dovela do ovakvih dilema. Poslednji maraton sam trčao 11 meseci ranije. Bila je to trka koja je u teoriji idealno delovala, od Nice do Kana, sve vreme duž Azurne obale, ali tu me je devastiralo poslednjih 10-15 kilometara kad su krenule velike uzbrdice. Maštao sam da tog dana postavim lični rekord, a na kraju sam trku završio kolabiran i indisponiran sa dvadesetak minuta slabijim rezultatom od planiranog vremena.
Posle Nice naredniih meseci nisam prestajao da trčim, sve vreme sam održavao određenu kondiciju, ali nisam bio spreman za maraton. Možda je došlo do određenog zasićenja, možda me je previše iscrpeo taj poslednji maraton, a ne bežim ni od toga da sam se malo ulenjio. Moja fizička sprema je bila zadovoljavajuća za polumaraton, možda i nešto više od toga, ali nikako za 42 kilometra. Želeo sam da nateram sebe da ozbiljnije treniram, tokom proleća sam se prijavio za čak tri maratona, ali sam od svakog na kraju odustao.
Počeo sam i da previše analiziram šta je to što želim od trčanja. Da li maraton treba da bude posledica mojih treninga ili sam uzrok mog trčanja? Zašto mi je uopšte bitno da istrčim još neki? Dokazao sam sebi 11 puta da to mogu, koliko još medalja na zidu mi je potrebno? Zar nije bolje da, uz sve obaveze koje imam, trčim kad mi se trči, za svoju dušu, da praktikujem treninge u kojima ću uživati, umesto što nabijam sebi presiju, ciljeve, planove, čime dobijam paket u kom se neminovno nalaze i nezadovoljstvo i nervoza ako ne ide sve kako sam želeo. I onda želiš da na brzinu nadoknadiš propušteno. Kao kad na fakultetu izračunaš koliko pitanja dnevno moraš da pređeš do ispita, pa ako neki dan ne ostvariš svoj cilj, kažeš sebi da ćeš to sutra nadoknaditi. Jedino što kod maratona nema kampanjskog spremanja.
I taman kad sam ubedio sebe da neko vreme neću trčati maratone, sreo sam drugara iz detinjstva koga godinama nisam video. On se tih nedelja spremao za half Ironman i dogovorili smo se da neki put zajedno trčimo. Zajedničko trčanje nije nešto što sam ranije praktikovao, za sve ove godine na prste jedne ruke mogu da pobrojim takva iskustva. Ipak, iako smo zajedno trčali svega dva puta, prvi put 17, drugi put 21 kilometar, ta dva treninga su nešto promenila u meni. Video sam koliko njemu ti treninzi znače, koliko napreduje, koliko je zahvalan što sam mu pomogao, čime sam se i sam prisetio koliko je dobar osećaj spremati se za neku trku. Posmatrati svoj napredak i maštati o cilju. I boriti se sa sobom iz dana u dan.
Zbog svega ovoga, Lisabonski maraton sam posmatrao kao svoj novi početak. Čak sam i simbolično obukao majicu u kojoj sam, skoro tri i po godine ranije, istrčao svoj prvi maraton.
Kad sam čuo da je maraton u Lisabonu, gradu o kom sam godinama maštao, setio sam se svih priča o njegovim skoro pa mitskim uzbrdicama. Srećom i organizatori su svesni konfiguracije terena, tako da se samo poslednja 3-4 kilometra trče u samom gradu. Cilj je na najpoznatijem gradskom trgu Praça do comércio, a start trke je u mestu Kaškaišu (Cascais). Ovaj predivan mondenski gradić, umanjena verzija Nice, nalazi se na Atlantskom okeanu tridesetak kilometara zapadno od Lisabona. Kako udaljenost ova dva grada nije dovoljna da se ispuni maratonska kvota, prvih šest kilometra se iz Kaškaiša trče ka zapadu, zatim se trkači okreću, vraćaju istom trasom i nakon što prođu ovaj gradić, skoro sve vreme trče ka Lisabonu paralelno sa obalom.
Sama staza je najteža na početku, maratoncima se već od prvih minuta stavlja do znanja u šta se to upuštaju. Početnih sto-dvesta metara je ravno, start je u jednoj lepoj, spokojnoj ulici nedaleko od plaže, ali odmah zatim sledi šamar u vidu uzbrdice koja traje skoro ceo kilometar. Nisam još dovoljno zagrejan, nisam još ni razbuđen kako treba, a već se penjem, trčim sporije nego što sam planirao, a broj otkucaja mi je znatno veći nego što sam zamišljao da će biti u prvim minutima. Gledam oko sebe, posmatrača nema previše, mesto je malo i rano je, ko je još u nedelju u 8 spreman da bude uz maratonce, ali i ono malo publike stvara dobru atmosferu. Ima tu i ponekih poruka, među njima nailazim i na najbolju koju sam do sada video Therapy was an option too. Zasta, umesto što nekad gledaoci stoje uz stazu i dele maratoncima gumene bombone ili šećerne kocke, možda ne bi bilo loše da neki psihoterapeut stoji uz trasu i deli vizitke. Pomogao bi i sebi i drugima.
Isplanirao sam da prvih 20 ili 30 kilometra trčim paceom od 6:30, ne želeći da ponovim grešku sa nekih od prethodnih trka kada bih se u prvom delu precenio, poželeo da oborim lični rekord, zbog čega bih poslednjih desetak kilometara kolabirao. Ipak, uzbrdica je velika, ja sam neispavan i već nakon 500 metara vidim da trčim oko 7 minuta po kilometru, a da mi je puls skoro 160.
Kad smo kod broja otkucaja, ovo je prvi maraton na kom učestvujem otkako imam sat za trčanje. Godinama sam to izbegavao, mislio sam da je to gedžet ili za vrhunske trkače ili iste takve pozere, ali zapravo je jako korisna stvar. Posebno na maratonu jer u svakom trenutku čovek kože da vidi koji mu je pace i koliki su mu otkucaji srca. Što nije uvek prijatno znati, pogotovu kad nakon 800 metara shvatiš da imaš broj otkucaja koje nekad na treningu imaš tek nakon 15 kilometara.
Borba sa vlagom traje prva tri-četiri kilometra i dramatična je, više puta mi prolazi kroz glavu da ću teško završiti trku ako ovako nastavi. Ovo je verovatno maraton koji sam startovao sa najmanjim samopouzdanjem. Iako 11 meseci nije dugačak period, deluje mi kao da su godine prošle otkako sam poslednji put trčao 42 kilometra. Dan ranije sam jednom drugaru rekao da imam osećaj kao da sam na početku i da samo želim da prođem kroz cilj. Po mogućstvu ispod pet sati, ali ne bih se bunio ni da bude koju minut duže. Svakim korakom sve ozbiljnije dovodim u pitanje ostvarenje te želje. Tešim se da ću na 13. kilometru ponovo biti u Kaškaišu i ako vidim da mi ne ide, mogu da odustanem, nađem se sa Jasminom i sednemo u voz za Lisabon.
U kontrasmeru prolazi motor sa rotacijom, iza njega i vozilo i po žamoru koji do mene dopire, znam da sledi trenutak kada ćemo se mimoići sa najbržim maratoncima. Ubrzo zatim, praćeni aplauzom i po kojim uzvikom, u suprotnom smeru trči grupa od nekoliko Afrikanaca. Holy shit!, uzvikuje momak pored mene kada je shvatio kojim tempom oni trče. They’re flying, fascinirano se nadovezujem. Zaista, nisam uživo gledao svetske atletske mitinge, ali dok pored vas trče maratonci, više nego duplo brži do vas, oni vam deluju kao najbrži ljudi na planeti. Čini vam se da ni Usein Bolt na 100 metara nije tako trčao.
Dolazim do petog kilometra i imao osećaj kao da sam se malo navikao na okolnosti. Blaga je nizbrdica, puls mi se smanjio i sigurnije delujem. Ne mogu da se previše opustim, svestan sam da ću se istim putem uskro vraćati, ali kalkulišem da mogu da pustim noge da se malo brže kreću, čime ću kupiti sebi nekoliko minuta bržeg trčanja od planiranog. Ako mi u povratku ne gine znatno sporiji pace, da makar imam koji minut u zalihama.
Trčim, gledam neodređeno ispred sebe, kad čujem Ajmo Mare. Mahinalno pogledam prema trkačima sa kojima se mimoilazim i vidim Baneta, drugara kog sam upoznao na maratonu u Stokholmu. Gde si Bane legendo, proderem se. Drago mi je što smo se sreli, makar i na sekundu. Dva dana ranije video sam na instagramu da je u Lisabonu. Pitao sam ga u poruci li će trčati maraton, odgovorio je naravno. Naravno da će trčati. Bane uvek trči. Nedelju dana ranije završio je u Berlinu svoj 50. maraton. Pored toga, trčao je preko 100 polumaratona. Dok sam tog jutra šetao ka startu i prolazio pored stotina maratonaca, pitao sam se da li ćemo se sresti. Prija na maratonu videti poznato lice, pogotovu ako trčiš 3.000 kilometara od kuće.
Obrnuli smo nakon 6.3 km i vraćamo se stazom kojom smo se pre nekoliko minuta spuštali. Uspon je manji nego što mi je delovalo. Konačno se dobro osećam. Razbudio sam se, privikao se na vlagu, koja kao da je nešto slabija nego na početku. Pace mi je dobar, kao i puls. Počinjem da uživam. Jedan od lepših osećaja na maratonu je trenutak kad shvatiš da si srećan. Srećan što si tu, dok slušaš ritam svojih koraka, disanja, a pred očima ti je prizor ostalih trkača. Reka ljudi koji se kreću sa istim ciljem. Reka ljudi koji ovog puta trče uz okean. Okean, čoveče! Po prvi put u životu ga gledam. Još kao klinac sam imao veliku kartu sveta na stolu, satima sam znao da posmatram države i kontinente, mora i okeane, čitao Žila Verna i razne slične pisce koji su opisivali avanture po udaljenim okeanima i sad sam konačno tu. Na mojoj avanturi, koja možda nije filmična kao pobune na brodovima i borbe sa gusarima, ali oduzima dah samo videti sve te ljude koji trče uz vas, a onda se okrenuti u desno i ugledati okean. Moćni okean, čiji talasi prete, plaše, izazivaju svojevrsno strahopoštovanje. Kao, uostalom i trčanje maratona.
Naredni minuti su trenuci čiste sreće, retko kad sam na prethodnim maratonima tako nešto osetio. Uživam u svemu što vidim i osećam, a moj doživljaj je verovatno pojačan kako sam se svega ovoga uželeo. Razmišljam koliko sam mogao da pogrešim da sam od ovoga odustao. Život je težak, maraton je težak, ali postoji neki predivni, magični trenuci, poput ovog čiji sam akter, koji pune baterije pred sve one muke koje nas čekaju. Za razliku od života, na maratonima tačno znamo kada će muke uslediti, pa se trudim da ovaj osećam upijem koliko god je moguće.
Uskoro dolazimo do 13. kilometra i Kaškaiša. Ne trčimo ulicom odakle smo krenuli, već jednom paralelnom. Prolazimo pored luksuznih kuća sa lepim baštama i nedugo nakon što sam pomislio da je šteta što Jasmina nije videla ovaj deo grada, ugledam je na trotoaru. Nema mnogo publike, osim nje tu su još tri žene, a i nas nije previše, kako lisabonski maraton ne spada u popularnije, trkači više nisu zbijeni kao na početku, tako da bez problema jedno drugo vidimo. Maše mi, smeje se, sve vreme me snimajući. Dotrčavam do nje, želim da joj kažem kakav sam transparent video na startu trke, ceniće ga, i sama je pobornica rada na sebi umesto guranja problema pod tepih, ali kako joj je uključena kamera, ne želim da imam snimak sebe kako zadihano prepričavam tuđu foru. Priđem joj, na kratko se poljubimo i nastavljam da trčim. Srećan sam što sam je video, uvek mi njeno prisustvo da dodatnu snagu. Drago mi je i što me je ugledala na 13. kilometru dok još uvek ličim na nešto. Na nekim ranijim maratonima, umela je da me sretne na 30 i nekom kilometru kad se rastajem od života.
Naredni kilometri lagano prolaze, trčim u finom ritmu i relativno lako stižem do table koja obeležava pređen 21. kilometar. To je momenat kad uvek osetim dozu olakšanja, prija mi saznanje da sam prešao pola trke, iako vrlo dobro znam da pravi problemi nailaze baš u drugom delu.
Organizacija maratona je prilično loša, organizatori se nisu potrudili da trkačima olakšaju stazu. Na svakih pet kilometara može da se uzme voda. Ona je u flašicama, može da se zatvori i popije kasnije, što je prednost u odnosu na ustaljene plastične čaše na većini maratona. Međutim, to je jedina stvar za pohvalu. Prve banane se dobiju tek na 22. kilometru, posle toga samo na još jednom mestu mogu da se uzmu, kada su se pored njih na stolu našle i kriške pomorandži. Na dva mesta su volonteri nudili maratoncima energetske gelove. I to je otprilike to. Vrlo mršavo, pogotovu ako se uzme u obzir da je kotizacija bila preko 100 evra.
Krajolik je sve vreme sličan, sa desne strane se tokom skoro cele trke vidi oken. Ipak, on više nema efekat kao na prvim kilometrima. Verovatno ni ja više nemam kapacitet da upijam njegovu lepotu. Vidimo tablu na kojoj piše Estoril. Pomislim da je u pitanju naziv prvog romana mog drugara, rano preminulog Dejana Tiaga Stankovića. Nisam bio u tom gradiću, čuo sam o njemu lepe priče, ali po svemu sudeći ni sada ga neću bolje upoznati, jer staza ne skreće u grad već smo i dalje pored okeana. Možda je tako i bolje, ne bih mogao da ga doživim u potpunosti, umor je učinio svoje.
Na 24. sam kilometru, uzeo sam energetski gel i šetam. Želeo sam da šetam samo dok ga ne otvorim i ne istisnem njegov sadržaj, ali vidim da je ispred mene solidna uzbrdica od 200-300 metara, pa odlučujem da prošetam tu deonicu i sačuvam snagu za kasnije. Tokom šetnje čujem svoje ime, okrenem se i vidim Baneta. Nemam pojma kad sam ga pretekao, verovatno je zastao u masi trkača kod neke okrepe. Pozdravljamo se i odlučujemo da neko vreme zajedno šetamo. Slikamo se za uspomenu. Čudno je nekog upoznati na sred Stokholmskog maratona, nakon toga se samo jednom s njim mimoići tokom noćnog trčanja na sred Mosta na Adi, kad smo jedan drugom mahnuli i nastavili svako u svom smeru, i sada ga po treći put videti na Lisabonskom maratonu.
Uzbrdica je završena i nastavljamo da trčimo. Pričamo, tačnije, uglavnom Bane priča i ja mu u par navrata kažem da možemo nakon trke da razgovaramo, neka čuva sad snagu. Nabraja mi koje sve trke ima narednih vikenda. Toliko ih je da teško mogu da ih ponovim. Spontano počinjemo da ubrzavamo, osećam da mi je malo teže, vidim na satu da mi se puls ubrzao. Kažem mu da bih ja usporio, ali da slobodno on nastavi tim tempom. Poslednje što želim je da neko zbog mene završi trku 10-15 minuta kasnije.
Ponovo trčim sam i vreme je da se posvetim jednom problemu sa kojim se suočavaju mnogi trkači na duge pruge, dok ostalima on može zvučati smešno. Problemu zvanom bradavice. Tokom višesatnog trčanja stvara se jednolično trenje koje može dovesti do ozbiljnih rana. Internet je pun fotografija maratonaca kako okrvavljenih majica prolaze kroz cilj, samo zato što ovaj problem nisu predupredili. Na prethodnim maratonima ovo sam rešavao tako što bih zalepio hanzaplast, koji bih pričvrstio sa dva flastera. Međutim, primetio sam poslednjih meseci, posebno tokom dužeg trčanja na visokim temperaturama, da se toliko znojim da neretko flasteri popuste. Zbog čega ovo u poslednje vreme rešavam vazelinom. Ipak, i ovde može da dođe do problema ako nakon dva-tri sata on prestane da deluje, tako da je ovo prvi maraton na kom u torbici imam tubu vazelina. Nanosim ga, nastavljam da trčim i ubrzo zatim poželim da uzmem jedan energetski gel.
I tu dolazimo do jedne komične scene, jer su mi prsti klizavi i ne mogu da otvorim. Pokušavam zubima, ali i tu imam problem, proizvođač kao da je na sve moguće načine pokušao da trkačima oteža već dovoljno tešku situaciju. Gledam oko sebe, razmišljam da ostalim trkačima verovatno delujem kao lik iz sitkoma, ali oni, srećom, imaju preče brige nego da posmatraju moju borbu sa gelom.
Ponovo srećem Baneta. Lagano sam trčao, kada sam ga ugledao kako ispred mene šeta. Ajmo Delijo, viknuo sam, aludirajući na njegovo navijačko opredeljenje. Okreće se, osmehuje i kreće da trči sa mnom. Naredne kilometre zajedno prelazimo. Dolazimo do table sa brojem 30. Konstatujemo da čak i ako bismo do kraja samo šetali, završavili bismo trku u predviđenom vremenu. Što naravno nije plan. Nailazimo na klince koji dele gel, nikad pre ovaj nisam probao, kašast je i slan. Prelazimo još jedan kilometar kada mi Bane kaže da bi on malo šetao. Mahnem mu i nastavim da trčim.
U početku istim tempom, ali posle nekoliko minuta počinjem neplanirano da ubrzavam. Odlično se osećam, znam da to neće dugo potrajati i možda baš zato želim da ovaj trenutak maksimalno iskoristim. Vidim da mi je pace 6:10, brži sam sada nego na početku. I puls mi je korektan. Deluje mi kao da bih mogao da pređem u sprint. Sve vreme upozoravam sebe da ovo neće još dugo trajati, da ću za koji minut morati da usporim, verovatno i malo šetam, ali taj trenutak, srećom, nikako da dođe. Nižem table 33, 34, 35… Sa desne strane je preslatka omanja tvrđava Belem, dan ranije sam pomislio kako ću je uslikati, ali sam u toliko dobrom ritmu da neću da usporavam. Slikaću je sutra, pomislim, inače smo u Lisabonu još dve noći.
Približavam se pređenom 37. kilometru i sada već osećam umor. Puls mi je oko 175, što mi je jasan znak da je vreme da malo usporim. Šetam, ali sam na neki čudan način ponosan. Na nekim ranijim maratonima šetnja bi usledila kao posledica višeminutnog mučnog trčanja. Ovde joj je prethodilo savršenih šest kilometara, pa je samim tim pre posmatram kao nagradu nego sramotu. Vadim telefon i Jasmini šaljem glasovnu poruku. Kažem joj da sam na 38. kilometru i da ću uspeti. Sada nema više nikakve dileme, završiću svoj 12. maraton. Misao koja je skoro nemoguće delovala dok sam se prethodne noći vrteo po krevetu ili kad sam tog jutra trčao prve kilometre.
Nedugo zatim, Bane me stiže. Konstatujemo da je to već sudbina i da je očigledno neminovno da zajedno prođemo kroz cilj. Ispred nas se vidi impozantan most 25. april, dostojna kopija Golden gejta. Ulazimo u Lisabon.
Prolazimo tablu sa brojem 40, tablu o kojoj toliko maštaš dok si pored onih na kojima piše 18, 24 ili 35, kada mi Bane kaže da je sad trenutak za zastavu. Znam još iz Stokholma da ima ritual da kad god trči u inostranstvu, na kilometar-dva pre cilja, izvadi iz torbice srpsku zastavu sa kojom prođe kroz cilj. Ovog puta neće je sam nositi, dvojica nas je pa će i zastava moćnije delovati.
Trčimo i jednom rukom držimo zastavu. Ovo otežava trčanje, ali pojačava osećaj ponosa. Sada je već više publike i svi nas gledaju. Jedna devojka nam maše i pozdravlja nas na srpskom. Neki par komentariše i čujemo da kažu Croatia. It’s not Croatia, it’s Serbia, rekao bih da imam više snage, ali nemam, pa samo ćutke nastavljam da trčim.
Ponovo vidim Jasminu. Stigla je vozom iz Kaškaiša. Stoji uz put, nedaleko od železničke stanice, i bodri nas. Mašemo joj, Bane vikne Srbija. Ne mogu sad da joj prilazim, komplikovano mi je zbog zastave, pa joj samo šaljem poljubac. Inače ćemo se uskoro videti.
Nesvesno još jednom krećemo da ubrzavamo. Lako čoveka ponese saznanje da je kraj maratona blizu, ali kad osetim da sve teže dišem, kažem Banetu da malo usporimo. Pita me da li hoću da šetamo, kažem da ne želim. Ne možemo da nosimo zastavu i hodamo. Ako već želimo da sa ponosom predstavljamo našu zemlju, moramo da trčimo.
Iako smo ušli u Lisabon i nedaleko smo od glavnog trga, čudna je trasa kojom prolazimo. Put vodi kroz neku ružnjikavu ulicu, oko nas su ruinirane zgrade i stovarište. Ni traga od onog magičnog grada o kom sam toliko puta slušao. Makar je ulica ravna, tešim se.
Konačno, nakon toliko čekanja, strepnje, patnje i bola, vidimo trg Praça do comércio. Ovde je već dosta publike sa obe strane staze i zbog zastave smo najupadljiviji, imam osećaj da su sve oči uprte u nas. Bane mi kaže da je što jače zategnemo da se bolje vidi. Ovako je još teže trčati, ali kad je čovek na 300 metara od cilja, uz sav taj okupljeni narod koji aplaudira, sa zastavom koju nosi, dobije neku dodatnu snagu. Približavamo se cilju, sada su tu i fotoreporteri i smejemo im se. Želim da imam ovaj trenutak ovekovenčan. Još nekoliko metara je ostalo, ne mogu da podignem ruku i stegnem pesnicu, ali mogu da viknem, zapravo mislim da mogu da viknem, ali moj urllik nije moćan, nakon skoro pet sati trčanja, sve što je iz mog grla izašlo bila je neka vrsta čudnog mutirajućeg krika.
Prolazimo kroz cilj i čestitamo jedan drugom. Pogledam na sat, vidim da mi je vreme 4:52:26. Sporiji sam 25 minuta od ličnog rekorda, a oko 20 minuta od većine maratona koje sam trčao u 2022. i 2023. Nikakav problem.
U publici je, iza ograde, Banetova majka koja nas slika. Prilazim devojci koja daje medalje. Osmehujem joj se, ali nemam snage ni da pogledam odličje. Nema veze, stajaće mi na zidu pored svih ostalih medalja i u narednim nedeljama ću zapamtiti svaki njen detalj. Teturam se do pulta na kom se nalazi voda, a onda vidim da nedaleko odatle mogu da se uzmu i sladoledi. Konačno su me organizatori prijatno iznenadili.
Zovem Jasminu, objašnjava mi gde je tačno na trgu, i ubrzo je vidim. Pobedio sam, vičem pre nego što ću je zagrliti. Delimično je bila šala, ali deo mene je to obiljino mislio. Svaki maraton je pobeda, a pogotovu maraton nakon duže pauze i toliko preispitivanja, dilema i sumnji.
Pola sata kasnije sedim na zidiću, čekamo da dođe Uber i odveze nas do hotela. Medalja mi je oko vrata, prijatno je ponovo je osetiti na grudima. Tek sad mi je jasno koliko mi je sve ovo bilo potrebno. Razmišljam o trci i poruci s početka. Terapija svakako jeste opcija, ali taj se transparent prvenstveno odnosi na ljude koji su nesrećni kad ne trče. Ne spadam u tu kategoriju. Srećan sam kad radim brojne stvari. Samo sam srećniji kad trčim.
