Budi me alarm, munjevito uzimam telefon i gasim ga, ali i dalje se čuje neki zvuk. Zvuk koji ne mogu da neutrališem pritiskom na ekran. Prozor je otvoren i čujem kišu koju je prognoza prethodnog dana i najavila. Popodne je bilo toliko lepo i sunčano da sam umalo poverovao da su zlosutni kišni oblaci sa današnje prognoze samo greška. Polako ustajem, odlazim do prozora i gledam ka unutrašnjem dvorištu stana koji sam iznajmio u Talinu. Kiša je sitna, jesenja. Nekoliko je minuta do sedam i vremenska prognoza me obaveštava da će padati do 11. Jedan drugi sajt, sajt kojem želim da verujem, uverava me da će kiša prestati već oko 8.
Dok doručkujem svoj ritualni obrok pred trku, barena jaja, jedno sa, drugo bez žumanceta, i hleb sa puterom, konstatujem da na prethodnih 14 maratona koje sam istrčao na mene nije pala nijedna kap kiše. Tako gledano, može se reći da je moralo jednom i do ovog da dođe.
Lepo sam spavao, što nije rečenica koju sam često mogao da izgovorim pred maraton. Već sam pisao o tome, imao sam ozbiljnih problema sa nesanicom noć uoči trke. U Beču i Lisabonu ona je bila najgora, skoro celu noć sam se vrteo po krevetu i na ta dva maratona sam otišao prethodno spavajući ne više od sat – dva. Zato sam ovog puta odlučio da predupredim taj problem i pred spavanje sam popio nešto više od pola tablete bromazepama od 3 mg.
Zaspao sam kao beba, spavao skoro sedam sati i probudio se prilično odmoran. Ranije sam samo jednom popio sličan lek i to pre više od 15 godina, tako da sam se pitao da li je pametno da ovo radim pred tako zahtevnu trku. Jedan moj drugar, lekar, rekao mi je da pre maratona testiram kako ovaj lek utiče na moje trčanje. Predložio mi je da pred spavanje uzmem bromazepam i narednog jutra odem na trening. Ideja mi je dobro zvučala, ali nisam stigao da je realizujem. Kako deluje saznaću vrlo brzo. Saznaću u sred maratona, u sred Estonije, pomislio sam. Tešio sam se da maraton nije eksplozivna trka, ništa se neće rešavati u prvim minutima. U najgorem slučaju, biću malo pospan prvih pola sata ili sat, pa ću se posle valjda razbuditi. Čak i takav scenario, mnogo mi je bolje delovao od pomisli da ponovo trčim četiri i po sata nakon neprespavane noći.
Gde je tačno start?
Stan mi je u samom centru, sudeći po mapi na 7-8 minuta hoda od starta maratona, tako da krećem nekih dvadesetak minuta pre 9. Namerno sam što duže čekao, računao sam ako će kiša padati, bolje je da stignem knap pred početak, nego da pola sata nepotrebno stojim napolju. Nisam iz Beograda poneo kabanicu za trčanje, ne znam ni da li bih mogao da u njoj trčim preko četiri sata. Na severu Evope vreme se inače često menja u toku dana i ako bi mi jakna i pomogla u nekim trenucima, dobar deo trke ne bih znao šta ću s njom.
Izlazim iz zgrade i obradujem se jer je kiša prestala. Žurno idem ka trgu u blizini starta. Grad je pust, nedelja je i ono što me buni je odsustvo neke buke u daljini. Uvek je do sada to bio slučaj pred početak maratona, kako se približavate startu, čujete neku neartikulisanu buku, zatim muziku i naravno voditelja koji podiže atmosferu. Neretko vidite i helikopter koji nadleće. Ovde toga nema i prolazi mi panična misao da nije maraton možda počeo sat vremena ranije.
Srećom, dok ova misao nije stigla još više da me ophrva, vidim dvojicu trkača koji užurbano hodaju. Pitam ih da li znaju gde je tačno start, nadajući se da su u pitanju lokalci, ali se ispostavi da je reč o dva Britanca koji to mesto traže na telefonu. Krenem sa njima i usput sretnemo još nekoliko ljudi sa startnim brojevima, ali i dalje nemam utisak da ću učestvovati u nekom velikom maratonu. I onda, konačno, nekoliko minuta pre 9, nakon što smo se popeli jednom krivudavom ulicom, ispred nas puca pogled ka startu i vidimo na hiljade ljudi koji stpljivo čekaju početak trke. Shvatam da nije bio problem u nedovoljnom broju trkača, već u meni i mom napuštanju stana u 8:40.
Espresso macchiato por favore
Dolazim do treće startne grupe u koju sam smešten, pogledam na sat i vidim da je do početka ostalo još tri minuta. Na brzinu načinim nekoliko fotografija i uključim sat da me locira. Ovde se već oseća atmosfera kao i na prethodnim maratonima, nema doduše di-džeja, već je prisutan orkestar koji u poslednjem minutu kreće da svira The Imperial March iz Star Warsa.
Smejem se, zabavno mi je što nas ispaćaju muzikom Darta Vejdera, a onda me orkestar već potpuno oduševljava, jer sa ove teme prelaze na estonski hit sa Eurosonga od pre nekoliko meseci – Espresso macchiato. Moje ćerke obožavaju tu pesmu, uz njih sam je i ja zavoleo, kako i ne bih, vesela je i melodična, tako da sa velikim osmehom na licu počinjem svoj 15. maraton. Razmišljam koliko bi im bilo zabavno da su sada ovde i koliko bih voleo da me prate dok pevuše Mi amore, espresso macchiato por favore.
U prvim kilometrima trkači su zgusnuti i pazim da nekog ne zakačim nogom. Trčimo tempom 6:15 minut, što je nešto brže nego što sam zamislio, ali sam svestan da ću tek kada se staza proredi moći da malo usporim. Ne želim da ponovim grešku sa nekog od prethodnih maratona, pogotovu sa trke od Nice do Kana, kada sam silovito krenuo, uveren da ću oboriti lični rekord, da bih kolabirao nakon 30. kilometra i solidan deo poslednje četvrtine šetao po pretećim uzbrdicama.
Želim da ponovim trčanje sa poslednja dva maratona, Frankfurta i Torina, kada sam od početka trčao nešto sporijim tempom i uspeo da poslednje kilometre završim uzdignute glave. Moćan je osećaj imati snage na 40. kilometru i želim da ga ponovo doživim.
Treninzi u paklenom avgustu
Dosta sam bio skeptičan prema svojoj formi, do pre nekoliko dana nisam bio siguran šta da očekujem. Letnji treninzi su mi bili promenjivi, u julu sam proveo dve nedelje u Holandiji i tamo sam trenirao kao nikad u životu. Sve je bilo idealno, od vremena prijatnog za trčanje, obilja biciklističkih staza, bajkovitih krajolika, do novih patika koje sam tamo uzeo. Već sam krajem jula bio spreman i pomislio sam da ću, ako i tokom avgusta budem nastavio sa takvim treninzima, lagano spustiti lični rekord možda i za deset minuta.
Ali onda je usledio obrt, u Srbiji su me dočekale jezive toplote i još jezivija dešavanja u društvu. Nekoliko puta sam planirao uveče da odem na trčanje, ali sam ostao prikovan uz vesti. Onda sam otišao na more, tamo je vreme bilo lepo za odmaranje ali ne i treninge. Sve u svemu, početkom septembra nisam imao pojma na čemu sam. Kao da sam neki ispit sjajno spremao u julu, ali u avgustu skoro ništa nisam ponavljao i onda ne mogu da pretpostavim kako ću proći na ispitu u septembru.
Deca bele kose i bosonogi maratonac
Prvi kilometri se trče u širem centru Talina. Doputovao sam dan ranije i nisam još uvek stigao da podrobrinije upoznam grad. Dugačka ulica kojom trčimo puna je slatkih kuća od drveta, obojenih u razne pastelne boje. Neobičan prizor za nekog ko je odrastao u Srbiji, sećam se da sam se sa ovakvim prizorima prvi put susreo u Norveškoj. Na ponekom prozoru su ljudi, nedelja je jutro, mnoge komšije verovatno još uvek spavaju i cenim entuzijazam pojedinaca koji nas bodre. Na jednom od prozora u prizemlju vidim divnu scenu, troje preslatke dece se poređalo, možda od dve, tri i četiri godine i zbunjeno nas gledaju, a ono što dodatno skreće pažnju je da su im kose toliko plave da su skoro bele boje.
Prolazim tablu sa brojem četiri. Kao i na svakom maratonu pomislim da sam istrčao 10 odsto, što je istovremeno i umirujuće i zabrinjavajuće. Konačno se malo proredio broj trkača u vidokrugu. Ne valja kada je na maratonu velika gužva, ali smeta i kada je premalo ljudi. Teško je pronaći idealnu sredinu. Gledam trkače oko sebe i primetim jedog čoveka koji trči bos.
Nije ovo prvi put da se na maratonu susrećem sa trkačima koji veruju da je čovek stvoren da bi trčao bos i da mu nisu potrebni nikakvi meki đonovi. Čitao sam knjigu “Rođeni da trčimo” u kojoj je autor Kristofer Mekdugal dosta ubedljivo iznosio argumente u prilog ovoj tezi, ali onda sam tu ideju podelio sa svojim prijateljem koji mi je jednom rečenicom srušio iluziju. Ako je to tačno, rekao mi je, to se možda odnosi na trčanje po zemlji i travi. Ljudsko telo sigurno nije stvoreno za trčanje po betonu, kako će njegova kolena i zglobovi podneti višegodišnje trčanje po takvoj podlozi? Mada, dok gledam ovog dugokosog čoveka kako odlučno trči, pomišljam da ima nečeg u tom iskustvu. Ne bih želeo da se u tome i oprobam, ali uvek me oraspoloži takav prizor na maratonu.
Prvi maraton po kiši
Nailazim na prvu okrepu uzimam trećinu banane, koliki su otprilike svi isečeni komadi, i malo vode. Pored toga, na okrepi se nalazi i izotonik, pomorandže, jabuke, a u drugom delu trke su se nalazili šećer i so, na dva mesta i kiseli krastavci. Maraton u Talinu imao je možda najbolju organizaciju kad je reč o osvežavanju trkača. Na svakih četiri kilometra nalazili su se stolovi sa ovom ponudom i kod svakog stola bilo je mnogo volontera. Prizor koji je na prvi pogled prisutan na svakom maratonu koji sam do sada trčao, ali nikad nije bilo ovoliko punktova sa toliko ljudi na njima.
Negde oko petog-šestog kilometra, počinje da pada sitna kiša. Nije vrućina, temperatura je oko 16 stepeni, ali kiša prija, osvežava, prosto miluje po licu. Prolazimo pored novijeg bloka zgrada, izgrađenih nedaleko od obale. Razmišljam kako sam pre godinu dana trčao od Kaškaiša ka Lisabonu, gledajući u okean, dok sam ovde nadomak Baltičkog mora. Trčati maratone po evropskim metropolama nije jeftin hobi, ali usađuje u podsvest prizore koji nikad neće izbledeti. I dovodi nas u lepe gradove koje možda nikada ne bismo posetili. Kad bih i kojim povodom ikad posetio Talin, jedan svojevrstan srednjevekovni biser, da nije maratona?
Većina staze, doduše, ne ide kroz sam grad, pogotovu ne njegov istorijski centar. Koliko god bi ti prizori bili lepi, još sam se prethodnog dana, šetajući po ulicama sa solidnim uzbrdicama i nizbrdicama, ali što je još važnije, popločane masivnom kaldrmom, pomislio sam da bi bilo dobro da se tuda ne trči. U Pragu sam, srećom na početku, trčao po kaldrmi koja ma koliko gradu davala dodatnu istorijsku patinu, jedna je od najvećih neprijatelja trkačevih zglobova. Zato se radujem kad vidim da nas trasa vodi van centra grada, što smo dosta kilometara trčali po novim delovima grada, kao i nekim predgrađima i okolnim šumama.
Prijatna kišica ubrzo prerasta u blaži pljusak. Situacija još uvek ne deluje kritično, ali nakon nekoliko minuta trčanja po kiši počinju da mi smetaju kapljice koje mi upadaju u oči. Obuća mi je srećom i dalje suva, ali se pitam još koliko. Uskoro dolazim do odgovora. Nepunih deset minuta kasnije kiša iznenada prestaje i više nije padala do kraja trke.
Nepodnošljiva lakoća trčanja
Dolazim do 10. kilometra i imam osećaj da nikad nisam ovako lagano trčao. Ne dozvoljavam da me ova misao previše obuzme, nekoliko puta mi se već na maratonu desilo da pomislim da je sve pod kontrolom i da me realnost nedugo zatim demantuje. Ipak, ne mogu da se ne osvrnem na svoj osećaj dok trčim. Na stranu to što su mi noge lake, tek sam na prvoj četvrtini trke i svestan sam da ima vremena da se taj osećaj promeni, ali osećam neku opuštenost koju mi je teško da objasnim. Pitam se da li je zbog bromazepana, da li je ovo neko njegovo zakasnelo dejstvo? Možda je placebo efekat, možda sam se samo lepo naspavao. Šta god da je, sjajno je. Trčim i samo što se ne smeškam, ne isključujem da nesvesno to i činim.
Od početka trke stojim malo iza pejsera sa oznakom 4:30. U pitanju je vreme tek nešto malo sporije od mog ličnog rekorda. Pre maratona bih prognozirao da ću trku završiti vremenom između 4:30 i 4:40. Ideja mi je bila da neko vreme trčim tempom ovih pejsera, pa da onda u drugoj polovini malo usporim ako vidim da ne mogu da ih pratim.
Dok trčim negde oko 15. kilometra, prvi put pomišljam da bih možda u nekom momentu mogao da ih prestignem. Ne dozvoljavam sebi da odlutam u preambicioznom maštanju, uveravam sebe da čak i ako se to desi i ako nekoliko kilometara budem ispred njih, ne treba da se opterećujem obaranjem rekorda i pokušavam da se pripremim na to da će me oni verovatno prestići i da to nije nikakav smak sveta.
Strah od uzbrdice
Dan ranije sam gledao mapu kuda će trasa prolaziti, što mi nije mnogo značilo jer ne poznajem grad, ali sam više pažnje obratio na prikaz terena. On me je malo obeshrabrio, nadao sam se ravnoj liniji, ali ona je pokazivala razne uspone i padove. Najgore je delova neka uzbrdica na 19. kilometru i ne dozvoljavam sebi da se previše opustim jer znam da me ona iščekuje.
Dolazim do tog famoznog 19. kilometra, penjemo se ka nekom nadvožnjaku. Jeste u pitanju uspon, ali on je mnogo bezazleniji nego što sam očekivao. Sve vreme čekam neku dodatnu uzbrdicu, ali nje nema. Čekaj, to je ta uzbrdica koje sam se pribojavao od početka maratona? Čak malo ubrzavam i prestižem nekoliko ljudi, uključujući i pejsere sa brojkom 4:30, i samo što ne želim da viknem “serem vam se na uzbrdicu, jel znate vi po kakvim sam ja usponima trčao u Zvezdarskoj šumi i na Bukulji”.
Prolazim tablu sa brojem 21 i nakon 100 metara prelazimo preko merača vremena koji obeležava polovinu maratona. Ako nastavim istim ovim tempom trčaću koji minut ispod 4:30. U teoriji dobro zvuči, ali dosadašnja praksa me je naučila da nikad drugu polovinu nisam trčao istom brzinom kao i prvu. Naprotiv, na većini maratona sam u nekom trenucima nakon 30. kilometra malo i šetao. Ovo se doduše nije desilo na prethodna dva maratona, a jedan od razloga je što sam sve vreme trčao malo sporijim tempom pa sam mogao u istom ritmu da nastavim do cilja.
Dodatno ubrzanje
Staza kojom trčimo prolazi kroz šumu, nema nikakvog nagoveštaja grada. U daljini vidim da sledi nizbrdica. Kako put krivuda, ne znam koliko će trajati, ali odlučujem da malo pojačam tempo. Želim da iza sebe ostavim pejsere sa brojkom 4:30, da na naki način kupim sebi nekoliko minuta, čisto da imam toliko lufta ako u nekom trenutku budem vidno usporio ili čak ako budem morao da 100-200 metara šetam.
Pretičem ljude, u početku je njih troje-četvoro, ali kako smo i dalje na nizbrdici, kao da sam dobio fino ubrzanje nastavljam da pretičem još njih nekoliko. Ohrabruje me taj osećaj, kraičkom oka vidim da me neki od njih gledaju. Znam da ću uskoro usporiti, moguće da će me neki od njih sustići i prestići, ali u tom trenutku kao da sam zahajao jedan talas trijumfa koji me nosi. Gledam neki znak u daljini i kažem sebi da ću od tog znaka usporiti i nastaviti tempom kojim sam do nedavno trčao, ali kad dođem do znaka, shvatam da se sjajno osećam i nastavljam da brže trčim.
Ovakvo stanje traje još kilometar-dva, znatno duže nego što sam verovao. Usporavam, ali i dalje je moj tempo brži nego što je bio u prvom delu trke. Sve vreme sam u iščekivanju da će me sustići umor, da će mi telo otkazati i kazniti me za ovaj nalet optimizma. Previše puta me je već maraton kaznio za osmeh na licu na dvadeset i nekom kilometru i pomisao “nije ovo uopšte teško, mogao bih još satima ovako”.
Sve je pod kontrolom, mogu li konačno da se opustim?
Krećem sa kalkulacijama, razmišljam da ako bih ovim tempom izgurao do 30. ili čak 32. kilometra, nakon toga čak i da vidno usporim, da trčim znatno sporijim tempom nego u prvoj polovini, i dalje ću na kraju imati solidan rezultat.
Dolazim do 30. kilometra, i dalje je sve pod kontrolom. Uzimam drugi ili treći gel. Na svaka četiri kilometra zastajem na okrepi, gde uzimam trećinu banane i malo vode. U jednom trenutku sam uzeo kocku šećera. Nude i izotonike, ali ne bih da kombinujem sada i njih sa svim ovim stvarima. Otkazivanje nogu na maratonu je ništa u poređenju sa strahom da će otkazati stomak.
Prolazim table sa brojkama 31, 32, 33. Ako izuzmemo trenutke prolaska kroz cilj i euforiju dok ti stavljaju medalju oko vrata, ne sećam se da sam nekad bio srećniji i da sam se bolje osećao na maratonu. Prečesto sam na ovim kilometrima osećao nemoć, šetao ili bio nadomak odluke da to učinim, i ushićen sam saznanjem da ne samo da nisam blizu hodanja, nego trčim brže nego na početku. I što je još važnije, ne osećam umor. Kasnije ću videti na aplikaciji da mi je najbrži bio 34. kilometar, mada sam 39. i 41. km trčao za skoro pola minuta brže nego peti ili šesti.
Sa kim se takmičimo na maratonu?
Prestižem ljude, sada već grupe ljudi. Opijen sam tim osećajem, kao da letim. Više nemam strah da ću se preforsirati, osećam da je sve pod kontrolom. Ako izuzmemo ljude koji izmoreno hodaju, ne sećam se da li sam na prethodnim maratonima ikoga prestigao u poslednjih nekoliko kilometara. I kako samo ovaj doživljaj ruši sve prethodne teorije!
Da, na maratonu se čovek ne takmiči sa drugima. Da, ovo je borba sa samim sobom. Ali da, i borba sa samim sobom mnogo bolje deluje kad se u finišu maratona prestigne nekoliko desetina ljudi. Zapravo, idealno bi bilo kada bi maratonac mogao da dovede sebe u stanje da ga ni najmanje ne potresa kada ga u finišu neko prestigne, ali da oseća ponos kad on to učini drugome. Ovako kad se postavi deluje licemerno, dvostrukoaršinski, teško je ovo potkrepiti argumentima, ali kad si na stazi, na 38. Ili 40. kilometru, sve ovo zvuči krajnje logično.
Približavamo se centru grada, u daljini se vide srednjevekovni tornjevi. Dobijam želju da se video pozivom čujem sa Jasminom i decom, da im kažem da sam na par kilometara do cilja i da ću oboriti lični rekord, tu već nema nikakve dileme. Jedino je pitanje da li ću ga oboriti za dva, pet ili osam minuta. Zovem je ali se ne javlja. Telefon joj je skoro uvek utišan, kao uostalom i meni. Objašnjavam sebi da, iz ugla trčanja, ovo nije loše, svakako bih malo usporio zbog kamere, zbog razgovora bih drugačije disao, ali mi ostaje žal što nisam sa njom podelio svoju euforiju. Nema veze, učiniću to kad prođem kroz cilj za desetak minuta.
Podrška je važna
Kako smo bliži centru, publike je više nego što je to bio slučaj u prethodna dva sata, ali njih i dalje nema mnogo. Skreću mi pažnju simpatčne dve sredovečne žene sa LGBT obeležjima i nekim sirenama. Video sam ih već nekoliko puta, kao da je u pitanju neki dan mrmota, jer na svakih nekoliko kilometara viđam isti prizor. Prolazim blizu njih i viknem This is the fifth time I see you! One se smeju i mašu mi. Nekoliko minuta kasnije, vidim ih kako na biciklu prolaze trotoarom i odlaze na neku narednu lokaciju kuda ćemo trčati. I tako ih, koji minut kasnije, ponovo vidim. Smeju se i jedna od njih mi rukama pokazuje broj šest i viče sixt time. Smejem se, mahnem i pošaljem poljubac. Odmah samog sebe prekorim, pitajući se da li je to previše neposredno ponašanje za Severnu Evropu.
Prolazim tablu sa brojem 42, brojem o kom toliko maštaš dok prolaziš pored brojki 4, 17, 28, 34 i ubrzo vidim Njegovo veličanstvo Cilj. Blaga je uzbrdica, ali ona je sad potpuno nebitna. Vidim da se kod njih piše “finiš”, kao da je neko dete pogrešilo na diktatu iz engleskog. Vičem nekoliko puta dok mu se približavam, podižem ruke i prolazim kroz cilj. Na semaforu piše da sam trčao malo preko 4:24, ali vreme na mom satu, koji sam aktivirao kad sam prošao kroz startnu liniju, kaže da je mi je rezultat 4:23:14. Skoro šest minuta brže od mog ličnog rekorda iz Varšave!
Sve je ovo lepo, ali šta sledeće?
Sedim na zidiću nedaleko od cilja. Toliko sam umoran da medalju nisam ni pogledao prvih 10 minuta. Ispružio sam noge i gledam u daljinu. Posmatram trkače koji prolaze kroz cilj. Neke od njih prepoznajem sa staze. Umoran sam i srećan, ponosan zbog uspeha. Uvek imam sličan osećaj na cilju, ali sada je on još više pojačan. Na stranu rekord i on mi je bitan, iako se nikad nisam previše zanosio vremenom na maratonu, ali ponosan sam načinom na koji sam istrčao maraton. Kao što rekoh, prethodna dva sam sve vreme trčao, što je već bio napredak na većinu ranijih, ali sada sam otišao korak dalje. U drugom delu trke bio sam brži nego u prvoj polovini. Uživao sam u poslednjih deset kilometra.
Konačno se čujem sa Jasminom i decom. Šalje im selfi sa medaljom koju sam konačno malo podrobnije pogledao. Još neko vreme sedim blizu cilja. Zatim lagano šetam, mašem trkačima i bodrim ih u poslednjim metrima. Onda lagano krenem ka smeštaju. Ležem na krevet i, pre nego što ću se istuširati, odlazim na sajt Helsinškog maratona koji je u maju naredne godine. Sedam meseci kasnije.
Pre toga imam još dva maratona, polovinom oktobra Antverpen i polovinom novembra Veronu. Drugar me je zaintrigirao kada mi je nekoliko dana ranije rekao da je prijavio Helsinki za maj naredne godine. Nikad nisam bio u tom gradu i svestan sam da je maraton idealni povod da ga posetim. Kao što sam, uostalom, i sada u Talinu. Dodatno je simbolično što je u Talinu dosta Finaca, postoji brod koji svakodnevno povezuje ova dva grada. Rekao sam drugaru da ću prijaviti Helsinki ako dobro prođem u Talinu. I biće da sam zaista dobro prošao, zadovoljno konstatujem dok unosim svoje podatke na sajt helsinškog maratona.
