Lagano trčim, zajedno sa još desetak ljudi. Ne gledam ko je iza mene, ali pretpostavljam da nisam poslednji. Nekoliko trkača u daljini skreće levo i gubim ih iz vidokruga. Pitam se da li da ubrzam tempo, ali odlučujem da ipak lagano nastavim. Na prvi pogled, ništa nije neobično u ovom prizoru na maratonu. Neko je ispred nas, neko iza. Razmišljamo da ubrzamo, ali odlučujemo da se sačuvamo za kasnije. Jedina je razlika što, u ovom konkretnom slučaju, to kasnije, znači kasnije kada trka počne. Ne trčim da bih popravio rezulat na kraju maratona. Trčim da bih stigao na početak.
Ko je čitao tekstove na ovom blogu, verovatno je zapazio da neretko dolazim na start trke svega nekoliko minuta pre početka. Tako nešto sam planirao da uradim i danas, u Antverpenu, ali sam, došavši 7-8 minuta pre početka nedaleko od mesta gde se nalaze trkači, shvatio da je između nas postavljena visoka ograda ispred koje su brojni redari i da moram da zaobiđem omanji blok zgrada ne bih li došao na mesto odakle počinje trka.
Kako nisam znao koliko mi tačno vremena treba, prvo sam počeo da ubrzano hodam, ali kada su ljudi oko mene počeli da trčkaraju, kao da je od njih krenuo da se širi talas nervoze koji je ubrzo i mene zapljusnuo. Deluje mi neodgovorno da jedini šetam, tako da trčim zajedno sa njima. Lagano to radim, tempo je tek nešto jači od ubrzanog hoda, ali se nerviram zbog čitave situacije. Nepotrebno se trošim. Pokušavam sebe da utešim uveravanjem da je ovo fino zagrevanje, ali i dalje me nervira što sam otišao korak dalje u svom ležernom dolasku na start i što moram da trčkaram 100-200 metara ne bih li stigao na početak trčanja od 42 kilometra.
Nevolje i pre početka
Dosta toga je loše krenulo kada je reč o ovom maratonu. U januaru sam, u roku od dan-dva, prijavio tri jesenja maratona: Talin u septembru, Antverpen u oktobru i Veronu u novembru. U pitanju su gradovi koje prethodno nisam posetio i kalendar je bio takav da sam između ovih trka imao dovoljnu pauzu od četiri ili pet nedelja. Mnogim ljudima u svom okruženu sam navodio ove maratone, vremenom su ta tri grada postala neka vrsta brzalice koju bih ispalio kada bi me neko pitao šta sledeće trčim.
Veče pred put gledao sam košarku. Zvezda je razbijala Real i tokom pauze sam pomislio kako ne znam gde se sutra uzimaju startni brojevi. Otvorio sam mail, pokušavajući da nađem onaj od organizatora. Nije ga bilo. Pretražio sam reč Antverpen, pronašao mail za stan koji sam iznajmio, autobusku kartu od Ajndhovena do Antverpena, još poneki spam i došao do jezivog saznanja – nisam prijavio ovaj maraton! Nemam predstavu kako se to desilo. Moguće da sam deset meseci ranije otišao na sajt, pogledao pošto je kotizacija, da bih onda verovatno odložio telefon i pomislio da ću sutradan završiti prijavu. Što nikad nisam uradio.
Panično odlazim na sajt, prvo što vidim je da su zatvorene prijave, ali srećom ovo se odnosilo na trku od 10 kilometara. Za maraton još uvek ima mesta, klikćem i vidim da sada košta 120 evra. Cena je barem za 30-40 evra skuplja nego u januaru, ali nema veze, sada bih platio i 200, jer šta mi drugo preostaje!? U Antverpenu ću videti Nikolu i Emu, naše porodične drugare iz Holandije. Nikola je maratonac, sutradan će trčati 21 kilometar, dogovorili smo se da odemo na piće nakon trka, i razmišljam kakav bi me bio blam kada bih morao da im saopštim da stižem u Antverpen samo u svojstvu turiste i da maraton neću trčati ne zbog moje nespremnosti, ne zbog povrede, već samo zato što sam zaboravio da prijavim trku.
Ovde nije bio kraj malerima. Žureći na rani jutarnji let, uspeo sam, opet ne znam kako, da zaboravim mobilni u kolima na parkingu nedaleko od aerodroma, da bih toga postao svestan na samom ulasku u zgradu, pa sam morao da jurim taksiste i nudim im dodatni novac da me odvezu do automobila. U jednom momentu sam pomislio da definitivno neću stići na let i opet mi je prošlo kroz glavu da treba da drugarima da objašnjavam kako se nećemo videti jer nisam stigao na avion.
Nakon ova dva događaja, bilo mi je potpuno očekivano da trčim na početak maratona. Sve je u poslednja dva dana kretalo po zlu, mada je u poslednjem trenutku uspevalo da se reši. Kao i start trke. Stigao sam nekoliko minuta pred početak moje grupe. Čudno je mesto na kom stojimo. Za razliku do skoro svih dosadašnjih maratona, nije ispred mene ravnina po kojoj ćemo uskoro trčati, nego kao da smo u nekom dvorištu, deluje da sa nekog ograđenog povećeg parkinga polako izlazimo na ulicu, pa skrećemo desno i onda počinjemo da trčimo.
Dva kruga u centru ili jedan po periferiji?
Dobro se osećam. Nakon svih peripetija, srećan sam što sam doputovao u Antverpen, što imam prijavu za maraton i što sam stigao na početak. Nakon svega što mi se izdešavalo imam osećaj kao da me sad očekuje lakši deo. Naravno da sam svestan da ne postoji lakši deo kada je reč o maratonu, ali s druge strane, ovo je verovatno maraton u koji sam ušao sa najvećim samopouzdanjem. Mesec dana ranije sam u Talinu istrčao lični rekord 4:23 i nedeljama nakon te trke sam ozbiljno trenirao. Vidim da je i vreme u Antverpenu idealno maratonsko, dan je oblačan, temeperatura je na početku trke oko 15-16 stepeni. Fino sam se naspavao i svestan sam da idem ka novom ličnom rekordu, osim ako me neka povreda ne osujeti.
Dan ranije sam video da se na maratonu trče dva, skoro pa identična kruga. U teoriji nisam neki ljubitelj ovakvih trka, ali sam na mapi video da se trči kroz grad, kroz uži i širi centar, što me raduje. Ako treba da biram između dva kruga po lepom gradu ili jednog koji nas, poput maratona u Varšavi, dobrim delom vodi po nekim okolnim šumama i polunapuštenim industrijskim zonama, uvek ću pre izabrati prvu opciju. Na kraju krajeva, u sve ovo sam se i upustio iz želje da putujem i upoznajem gradove na malo drugačiji način. A upoznavanje grada kroz maraton ima jednu posebnu dimenziju, ne samo da se vide neki kvartovi koji se drugačije ne bi obišli, već se javi i emocija prema tom gradu i saznanju da su u njemu ostavio sreću, suze i znoj.
Taktika mi je drugačija od one u Talinu. Tada sam krenuo nešto laganije, prvu polovinu sam sporije istrčao, da bih onda u drugom delu počeo da ubrzavam i do kraja sam, uz određene oscilacije, uspeo da trčim nešto jačim tempom. U Antverpenu se odlučujem za agresivniji početak. Ideja mi je da probam da trčim nešto brže, da na neki način kupim sebi vreme i imam luft da u drugom delu, čak i ako usporim, i dalje na kraju postignem dobar rezultat. Nadam se bolji nego bilo koji do sad. Zamisao mi je da probam da završim maraton za 4:20, ali se potajno nadam da ću biti i koji minut bolji.
Neko na trku, neko na (belgijsko) pivo
Grad je lep, u šta sam se još prethodnog dana uverio. Na prvi pogled je zanimljiva mešavina Holandije i Belgije, nije doduše upeglan kao što je slučaj sa holandskim gradovima, ali je mnogo lepši i čistiji od Brisela, življi od Briža. Deluje kao prijatno mesto za život, grad lepe arhitekture i obilja ugostiteljskih objekata koji odišu istorijom, čiji enterijeri kao da decenijama nisu menjani. Što je najvažnije, puni su nasmejanih ljudi svih generacija koji piju belgijska piva, svaki brend, naravno, iz specifične čaše.
U nekoliko navrata ću tokom trke proći pored pojedinih lokala, ali za razliku od nekih prethodnih maratona na kojima bih se rastajao sa dušom i iskreno zavideo svim tim ljudima koji sede sa prijateljima i pijuckaju pivo, ovog puta nisam imao taj osećaj. Od prvog kilometra znam šta radim i želim da sam tu, na stazi, da je osvajam metar po metar. Biće vremena za pivo. Jedan od lepših osećaja je dan-dva nakon maratona jesti i piti bez ikakve griže savesti.
Prvi kilometri nas vode dalje od centra, trči se nedaleko od luke i staza ide do jedne od najpoznatijih savremenih građevina u Antverpenu – zgradi luke koju je projektovala čuvena Zaha Hadid. Radujem se što tuda prolazimo, želeo sam da je vidim izbliza, a možda bi me dan nakon maratona mrzelo da idem u ovaj kraj samo zbog nje. I organizatori joj posvećuju dosta pažnje, staza skreće oko nje. Pogotovu što i na 22. kilometru ponovo tuda trčimo, pa čovek ima priliku da je vidi, ne samo iz različitih uglova i u različita doba dana, već i u različitom raspoloženju.
Železnička stanica, DJ i hit iz 90-ih
Maraton nije veliki, broj ljudi na stazi je sličan kao i u Talinu. Nekad je lepo trčati u velikoj grupi ljudi, masa može čoveka da ponese, ali i da mu zakomplikuje trčanje kad mora previše da pazi da nekog ne saplete. Prija mi što ovog puta ne moram i o tome da brinem.
Trasa se vraća u centar i trčimo kroz ulicu De Keyserlei, pešačku zonu punu butika i restorana, dok se u njenom gornjem delu nalazi sijaset juvelirnica, po čemu je Antverpen i centar Evrope. Publike nema mnogo, tek poneki prolaznik zastane da pruži svoj doprinos. Dan ranije sam na kratko šetao ovom ulicom. U daljini sam video prelepu železničku stanicu i raduje me što nas trka vodi do nje. U pitanju je jedna od najlepših železničkih stanica u Evropi, koja iz daljine pre deluje kao neki impozantni hram.
Ona ne samo da je izgrađena u vreme ozloglašenog cara Leopolda II, već je podignuta od njegovih ličnih sredstava i trebalo je da istovremeno pokaže moć Belgije i snagu njenog cara. Ali, na stranu njen tvorac i njegovi zločini, toliko je lepa da više od svega želim da je obiđem u ovom gradu, što ću i učiniti dan posle trke.
I organizatori su svesni njenog izgleda i dobrog položaja, na kraju dugačke ulice, pa su ispred postavili DJ pult. Kako je ovaj deo grada prometan, oko pulta je dosta publike, DJ u tom trenutku vrti neki pop hit iz devedesetih, kog kao za inat sad ne mogu da se setim, ali pamtim dobar osećaja koji me je pratio u toj krivini. Osećaj kad pomisliš, bez obzira na umor, koliko si zapravo srećan što si baš tu, što od si od toliko maratona odabrao baš taj.
Krekeri, krekeri i samo krekeri
Prolazimo okrepu negde oko petog kilometra i shvatim da nema banana, koje su bile obavezni deo svakog od prethodnih 15 maratona i da su umesto njih ovde u ponudi slani krekeri. Pomislio sam da je to možda slučaj na prvoj okrepi, ali ne, krekeri su se nalazili na svakoj, dok su se banane nalazile samo na dva mesta, oko 17-18 i 35 kilometra. Ovog je srećom verovatno bio svestan i neki Dobri Samarićanin, vrlo moguće i sam trkač ili trkačica, tako da sam u drugom delu trke prošao pored korpe u koju je neko od lokalaca ostavio desetak banana.
Ruku na srce, krekeri nisu toliko loši, nikad pre nisam razmišljao da bih tako nešto jeo tokom trčanja, ali je problem njihova tekstura. Suvi su, lepe se za nepce, krune se i postoji rizik da se čovek zagrcne dok ih jede tokom maratona. Kada sam na nekoj četvrtoj ili petoj okrepi ponovo video njih u ponudi, promrmljao sam sebi u bradu “jebali vas krekeri”.
Stižem do table sa brojem 10 i vidim da sam ovu deonicu istrčao za oko 58 minuta. Nikad još nisam tako brzo počeo maraton. Dobro se osećam i odlučujem da probam da održim ovakav ritam i da do table sa brojkom 20 stignem dva-tri minuta ispod dva sata.
Gužva na stazi
Iako duž staze nema neke jače podrške publike, na nekoliko mesta, pored punktova sa različitim muzičarima, nalaze se pojedini sponzorski stejdževi pored kojih se nalaze euforični mladi ljudi. Na jednom mestu prave karnevalsku atmosferu, ne samo da vrište i mašu vam preko glasne muzike, nego na svakih nekoliko sekundi ispaljuju konfete. Sve ovo deluje kao neka magija, koja doduše traje svega nekoliko sekundi, ali tako je to sa magijom, neočekivano se pojavi i još brže nestane.
Približavamo se 20. kilometaru, opet smo blizu mesta odakle smo počeli trku. Prolazimo nedaleko od MAS muzeja, možda i najzanimljivije savremene građevine u Antverpenu, novim simbolom grada koji se nalazi i na logou maratona. Staza po prvi put postaje neprijatno uska, nabijena trkačima. U kontra smeru trče brži maratonci, dok ja nailazim na pejsere sa brojkom 4:15, oko kojih uvek trči barem desetak ljudi, tako da sam nekoliko stotina metara u neprijatno bliskom ambijentu, dodirujem se ramenima sa drugim maratoncima, gledam da li ćemo se saplesti, zbog čega neplanirano ubrzavam i ostavljam ih iza sebe samo da bih mogao normalnije da trčim.
Ubrzo stižem do table sa brojkom 20 i shvatam da sam ispunio plan, istrčavši ovu deonicu za 1:58, da bih kilometar i sto metara kasnije shvatio da sam polovinu maratona istrčao za 2:04. Razmišljam da bih, ako bih istim tempom nastavio do kraja, trku bih završio za 4:08, što znam da je nemoguće, ali lepo je maštati i o toj mogućnosti. Povremeno na satu gledam puls i on je dobar, tokom prvih 17-18 kilometara nije prelazio 150, sada je nešto malo preko te brojke.
Zadovoljan kako sam ispunio cilj, postavljam novi. Želim da istim tempom probam da istrčim do 30. kilometra, odnosno da tablu sa ovom brojkom pređem koji minut pre isteka trećeg sata. Svestan sam da je to verovatno kraj takvih planova i da ću, čak i ako u tome uspem, teško moći i poslednjih 12 kilometara da trčim tim pejsom, ali u tom slučaju bih već imao solidan zalog i čak i ako bih usporio, mogao bih da trku završim vremenom oko 4:20.
Kad u sred Antverpena čuješ svoje ime
Drugi krug maratona je skoro 90% isti kao i prvi. Opet smo u pešaškoj zoni i trčimo ka železničkoj stanici. DJ je i dalje tu, muzika gruva, ali sve je ovog puta slabije nego ranije. Pesma me ne dotiče kao prethodna, a i gledalaca je ovog puta manje.
Tek što sam skrenuo desno, dok trčim paralelno sa peronima, čujem svoje ime. Zbunjeno pogledam ka publici i vidim svoje drugare iz Amsterdama Nikolu, Emu, njihovu ćerku Tesu i njihove dve kuce. Na samom početku maratona pomislio sam da ću ih možda videti, Nikolin polumaraton počinje tek u 14 časova i pretpostavljao sam da će šetati po gradu, ali kako su kilometri odmicali zaboravio sam na ovu mogućnost. Dotrčavam im, vidim da me Ema snima, viknem “pumpaj!”, i priđem Nikoli kome samo bacim pet i nastavljam da trčim.
Velika je sreća na maratonu, pogotovu na poznim kilometrima, a ovo se desilo na 28, sresti poznata lica i osmehujem se dok nastavljam da trčim. Srećom, blizu mojih drugara nalazio se jedan od oficijalnih fotografa i on je ovekovečio trenutak čiste sreće na mom licu, što mi je jedna od najdražih maratonskih fotografija. Toliko me je obradovao ovaj neočekivani susret, toliko me je podigao, da sam nekoliko minuta kasnije, pogledavši sat, primetio da sam nesvesno ubrzao i da mi je puls preko 170, tako da momentalno usporavam.
Još uvek imam snage da malo posmatram grad, kako trčim drugi krug, neke detalje mogu podrobnije da uočim. Trči se kroz različite delove Antverpena, neke ulice su široke i prometne, neke mirne i zabačene, i sve su lepe na svoj način. Pored lepote grada, još me više raduje konfiguracija terena, ovo je možda i najravnija staza po kojoj sam trčao, skoro da nema ni nagoveštaja uzbrdice.
Kalkulacije pred finiš
Stižem do 30. kilometra. Vreme mi je par minuta ispod tri sata. Kažem sebi da želim da probam da nastavim ovako do 40. Ne znam da li ću uspeti, ali uzbuđuje me pomisao da ću doći do table sa brojem 40, a da će prva brojka na mom satu i dalje biti trojka. Ipak, u meni je manje snage nego u prvom delu. Tempo mi je skoro isti i nekome sa strane bi moglo da deluje da nema promena u odnosu na prvi krug, ali itekako osećam razliku. Ne znam koliko ću još moći ovako da trčim, ali odlučujem da probam koliko je god moguće. Tešim se da ću, izguram li ovako još nekoliko kilometara i sa usporavanjem i dalje postići za moje kriterijume sjajan rezultat.
Poslednjih nekoliko kilometara postaje toplije. Dan više nije oblačan, sunce se promalja i uslovi za trku više nisu idealni. Tešim se da nije još mnogo ostalo. Opet smo u centru grada, nižu se table sa brojevima 37, 38, 39, i dolazim do 40. kilometra. Rezultat mi je nekoliko sekundi ispod četiri sata. Sada više nemam nikakvu dilemu, postaviću novi lični rekord, čak i da naredna dva kilometra trčim po 7-8 minuta i dalje ću biti za nekoliko minuta brži od Talina.
Ovo saznanje me istovremeno smiruje, divno je biti na pragu svog najboljeg rezultata, ali paradoksalno unosi i dozu nemira. Tera me da se ne zadovoljim bilo kakvim rekordom, već da probam da se izborim za svaki minut, svaku sekundu. Ne znam u kakvoj ću formi biti na narednim maratonima. Možda je ovo taj trenutak, momenat kog ću se prisećati u narednim mesecima, pitajući se da li sam na poslednjim kilometarima mogao da se manje štedim i budem još brži.
Rezultat na kraju trke me jeste zanimao na svim prethodnim maratonima, lagao bih ako bih rekao suprotno, ali me nije opterećivao. Na većini od prvih petnaestak maratona imao sam slično vreme i nekoliko minuta gore-dole nije mi mnogo značilo, ali nešto se u meni promenilo te jeseni. Kao što sam napisao u tekstu o Talinu, promenio sam način treniranja, počeo sam malo ozbiljnije da se pripremam, uveo veću strukturu nego što sam je prethodno imao. Strukturu koja nije negativno uticala na moj odnos prema treninzima, naprotiv, neočekivano mi je prijala ta promena, počeo sam da više uživam u tom procesu, tako da sam poželeo da još više materijalizujem svoj trud iz prethodnih nedelja.
Ubrzavam. U početku malo, ali nakon 100-200 metara još više. Dobijam neku čudnu snagu i moćno se osećam dok pretičem ljude. Ostao je još jedan kilometar, levo koleno počinje da me malo boli, ali toliko već poznajem svoje telo da znam da nije ništa ozbiljno. Približavam se cilju, gledam na sat i ne verujem šta vidim. Završavam trku i stopiram sat na kom piše 4:12:32, što je za čak 11 minuta brže od mog ličnog rekorda u Talinu, a za 20 minuta bolje od većine prethodnih maratona.
Neko vreme sedim kod dokova iza cilja. Lep je pogled, voda me umiruje. Kao i medalja koju povremeno gledam. Uživam u uspehu, koliko god bio iscrpljen, u meni ima ima još snage za radost, ne euforičnu, već tihu, prikrivenu. Razmišljam o rekordu, nekoliko puta gledam rezultat na satu, kao da se plašim da će se promeniti. Koliko god bilo divno pomisliti koliko si napredovao, da si postigao rezultat o kom si prošle godine mogao samo da maštaš, ne želim da se previše prepustim ovom osećaju, neću da počnem da robujem obaranju rekorda. Nisam zbog ovog počeo da trčim, nisam zbog toga počeo da se prijavljujem na maratone.
Nemoguće je uvek napredovati, previše faktora utiču na rezultat na kraju trke, kao što uostalom previše faktora utiču i na treninge za pojedinu trku. Možda nastavim da pomeram tu granicu, možda nekad spustim vreme na ispod četiri sata, a možda se ispostavi da je ovo moj vrhunac. Šta god da se desi, cilj trčanja mi nije maraton, a pogotovu mi cilj maratona nije obaranje rekorda.
Cilj trčanja je trčanje. I maraton i maratonski lični rekord samo su posledice ovog primarnog cilja i sebi ponavljam, kako na antverpeškim dokovima nakon trke, tako i sada, mesecima kasnije u Beogradu, da ne smem da dozvolim sebi da počnem da svoje maratone preozbiljno shvatam. Takav pristup, barem kada sam ja u pitanju, može u dobroj meri da ubije svu lepotu koju godinama osećam dok trčim. Više puta sam na ovom blogu ponavljao, svaki maraton je trijumf.
Mada, da se ne lažemo, i trijumfe možemo nekako da rangiramo.
Marko Dražić
